– O težini i obimu posla govore i brojke iz prethodna dva meseca. U Infektivnoj klinici je pregledano 5.750 pacijenata, od kojih je 627 primljeno na bolničko lečenje, otpušteno je više od 550 bolesnika, nažalost, preminulo je njih 20. Kabinet za radiologiju uradio je preko 2.000 rendgenskih snimaka.
Iza ovih suvoparnih brojki stoje naši lekari, sestre i nemedicinsko osoblje, ljudi koji su pored ovog ogromnog posla imali i probleme koje život neminovno nosi. To se nije odrazilo na posao koji smo radili i koji i dalje radimo ni u jednom trenutku. Ponosna sam na sve njih, na posvećenost i profesionalni odnos prema poslu.
Profesionalnost ne isključuje empatiju, naprotiv. Lično me je pogodila sudbina više naših bolesnika: onih koji su od iste bolesti izgubili supružnika, sestru, brata… Naravno, pogodila me je i smrt kolega koji su izgubili borbu sa Covidom.
Da li možete da nam opišete neki slučaj koji je ostavio utisak na vas?
– Zahvalnost bolesnika je nešto što me uvek obraduje. Posle otpusta iz Infektivne klinike javilo mi se više bolesnika i članova njihovih porodica. Iako u ovom trenutku uslovi u našoj klinici nisu idealni, zbog čega smo i ušli u proces rekonstrukcije, njihov glavni utisak nisu bile stare zgrade, već topao, ljudski odnos zaposlenih.
Kada sve prođe, kako ćete gledati na period vanrednog stanja?
– Pamtiću ga kao period kad sam stekla sasvim novo iskustvo kao lekar, zatim kao vreme kada je svim zdravstvenim radnicima, bar nakratko, vraćeno mesto u društvu koje dugo nisu imali, a apsolutno ga zaslužuju.
Na nekom ličnom planu, to je definitivno vreme u kom sam shvatila da sam mnoge divne stvari u životu uzimala olako, možda i zdravo za gotovo.
Svakako se nadam da ćemo svi izaći sa važnom lekcijom za period koji tek sledi, a to je da svaki pojedinac može da doprinese svojim odgovornim i savesnim ponašanjem.
Da li očekujete da se virus vrati, da imamo neki novi talas?
– Odgovor na ovo pitanje je kompleksan i zavisi od više faktora. S jedne strane, tu je pomenuta odgovornost i disciplina svakog pojedinca u našem društvu, od čega definitivno zavisi broj novoinficiranih nakon ukidanja restriktivnih mera koje su bile na snazi.
Idealno bi bilo da se što bezbolnije postigne kolektivni imunitet, a to je preležana infekcija kod bar 60 odsto populacije, a moguće i više, čime bi oslabila snaga virusa i mogućnost da on dalje cirkuliše. Dok ne dostignemo taj procenat prokuženosti, očekujem da virus bude tu među nama. Na osnovu iskustva sa drugim koronavirusima, veruje se da je leto period kada ne bi trebalo da bude većih problema sa obolevanjem.
Mislim da se ne možemo u potpunosti osloniti na ovo, upravo zbog nepostojanja kolektivnog imuniteta. Saopštenja iz Kine govore o mogućnosti pojave novog talasa. Smatram da je u narednom periodu kontinuirano prisustvo oboljenja izvesno, a eventualni drugi talas moguć, ali svakako ne u obimu kakav je ovaj prvi.
Danas znamo nešto više o virusu. Da li se plašite više ili ste opušteniji zbog toga?
– “Upoznaj svog neprijatelja, upoznaj samoga sebe i pobeda je sigurna i u hiljadu bitaka.” Protivnika sada bolje poznajemo, i pored nepostojanja vakcine i specifičnog leka, znamo da su preventivne mere delotvorne.
Ono što me plaši je da ćemo posustati u daljoj prevenciji, onda kada to ne bude vid zabrane nego lična odluka svakog od nas. Plašim se da ćemo prezasićeni pričom o virusu popustiti pre definitivne pobede.
To je ujedno i moja poruka vašim čitaocima: Relaksacija mera ne sme da znači kompletno opuštanje. Čuvajte sebe, tako čuvate i druge.
(Blic)
