Vres ima bele, roze, ljubičaste, žute, crvene cvetove, pa se često koristi za jesenje i zimske dekoracije
Njegove grane su upotrebljavane za izradu korpi, kanapa i metli
S dolaskom jeseni kolorit koji nas okružuje uglavnom je baziran na žuto-crvenim i smeđim nijansama. I dok svakodnevno svedočimo postepenom opadanju lišća i velikom spremanju biljaka za nastupajuću zimu, jedna vrsta može da nam unese vesele tonove u okruženje. Svojim belim, roze ili ljubičastim cvetovima vres je postao vrlo popularan u poslednjih nekoliko godina i često se koristi za jesenje i zimske dekoracije. Sam naziv biljke, vres ili vresak, potiče od grčke reči koja znači čistiti, jer se od nje mogu praviti metle.
Vres je zimzeleni, polegli ili ustajući, gusto granati žbun, visok do jednog metra. Ima jako razvijen korenov sistem, a grane su lako lomljive i rastu naviše, dok je kora sivosmeđa do tamnosmeđa i blago ispucala. Pupoljci su sitni, sa brojnim ljuspama. Grančice su gusto pokrivene lišćem. Listovi su sitni, ljuspasti, raspoređeni u četiri reda, ukršteno naspramno, dugi oko 2 mm, zatupasti, goli, zimi smeđi. Cvetovi su sa kratkim peteljkama, pojedinačni ili ih ima po nekoliko na krajevima kratkih bočnih izdanaka, u gustim grozdastim, lisnatim, uspravnim cvastima, dugim do 25 cm. Cveta od jula do avgusta. Plod je okruglasta, fino dlakava čaura, duga 2 mm, sa malo, vrlo sitnih, jajastih, smeđih semena. Plodovi sazrevaju u septembru i oktobru. Razmnožava se semenom, ali i vegetativno.
Ova biljka se može pronaći širom Evrope i Male Azije na kiselim, peskovitim, umereno vlažnim zemljištima, na otvorenim ili blago zasenčenim oblastima, a odatle je dospela u Severnu Ameriku, Australiju, Novi Zeland (gde je postala invazivna) i Foklandska ostrva. Uglavnom raste na siromašnim, ispranim, kiselim zemljištima. Vres je karakterističan za vrištine, široko rasprostranjene biljne zajednice koje se prirodno nalaze u tundrama i na planinama, ali su u velikoj meri nastale i antropogenim uticajem na šume (krčenje, prekomerno iskorišćavanje, ispaša). U devastiranim šumama, na nagibima vezuje i čuva zemljište. Veoma je medonosna vrsta sa kasnim i dugim periodom cvetanja.
Vres je vrlo popularna biljka u baštovanstvu i razvijen je jako veliki broj varijeteta (više od 800) u raznim bojama – od bele, preko roze, pa do crvene. Svi varijeteti cvetaju u različito vreme, od jula do novembra. Pojedini su čak razvili lišće koje je zlatne ili crvene boje, a ima i srebrnih.
Nekada se ova biljka koristila za bojenje vune, koja je tako postajala žuta, a njene grane su upotrebljavane za izradu korpi, kanapa i metli. Koristila se i u proizvodnji alkoholnih pića, kao stočne hrane, gorivo, krovni pokrov… Pčele koriste nektar vreska za spravljanje meda koji je vrlo jakog ukusa i skoro želatinozne strukture. Med, tamnožute boje, teško se vrca i slabijeg je kvaliteta. Pčelari ga koriste za prezimljavanje pčela.
U nekim delovima Evrope od ove biljke je spravljan i čaj koji se koristio za lečenje bubrežnih i urinarnih oboljenja. Lekovit je nadzemni deo biljke u cvetu i suši se na toplom i promajnom mestu u hladu. Lekoviti preparati vresa pre svega se koriste za: jače izlučivanje mokraće kod tegoba s bubrezima, bešikom, infekcija, kamena u bešici, infekcije mokraćnih puteva, cistitisa, za lečenje reumatskih tegoba, kožnih bolesti (naročito ekcema i osipa), zatim sluzi i katara bronha, želuca i creva, čišćenje krvi i za ispiranje i obloge, za tegobe s prostatom (naročito infekcije i uvećanje), za bolji rad srca, lečenje nesanice (naročito dugotrajne, jer je vresak lagani opijat), za lečenje poremećaja metabolizma, protiv crevnih parazita kao što su amebe i gliste… Uz to, zapadna narodna medicina koristi ga za lečenje: artritisa, bolesti bubrega, gihta, nervne napetosti, niskog pritiska, rana i povreda kože, jače znojenje. U narodu vres je rado korišćena biljka i kao začin, iako je prejake arome. Najčešće se stavlja u jela od ribe i mesa, kao i od povrća.
Najveća pretnja za opstanak vreska su uništavanje i smanjivanje staništa zarad potreba drvne industrije, poljoprivrede, rudarstva. Ova biljka sastavni je deo vriština i tresetišta, a takvih je staništa ostalo malo u Evropi i ona su zaštićena. U Srbiji je zakonom zaštićena podvrsta Calluna vulgaris subsp. vulgaris.
Izvor: Magazin Novosti