Šef tadašnje mađarske žandarmerije bio je Šandor Kepiro, a pod čijim vođstvom se zločin i odigrao. Naredio je genocidnu akciju koja je sprovedena po celom Novom Sadu koji je tih dana ličio na pakao.
Grad je u potpunosti bio okupiran, skoro ništa nije radilo, a Mađari su čak i najavili pokolj ispisanim obaveštenjem na crvenim plakatima.
– Svi stanovnici srpske i jevrejske narodnosti izvedeni su iz kuća i odmah na ulici postrojeni, naređeno im je da legnu i tako su ubijeni iz pušaka i revolvera. Ubijano je bez razloga i bez milosti. Ubijalo se na ulicama, dvorištima, u stanovima – rekao je svojevremeno u izjavi za Blic Pavle Šozberger, jedan od tada retkih Jevreja koji je preživeo holokaust. U jednoj noći tada 21-godišnji Šozberger izgubio je majku, oca i brata.
Na području okupirane Bačke za mesec dana je ubijeno 3.809 osoba samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Najviše se ubijalo po Novom Sadu, a najmasovnija ubistva izvršena su na kupalištu „Štrand”.
– Ljudi i žene sa decom ulazili su kroz kapiju „Štranda” u redovima po četvoro, na temperaturi oko -30°C skidana im je odeća i goli su terani na daske položene na led Dunava. Mineri su eksplozivom napravili otvor na ledu i streljane žrtve padale su u vodu, a vojnici su ih još gurali pod led – pričao je Šozberger o grozotama koje su radili Mađari.
Među onima koji su preživeli našao se književnik Ivan Ivanji, koji je za “Vreme” pre nekoliko godina napisao kako je sve to delovalo iz perspektive jednog nevinog dečaka.
– Ne znam ni ko mi je prvi ispričao da su mnoge odvodili na dunavsko kupalište “Štrand”, tamo ih pobili i bacali u rupe iskopane u zaleđenom Dunavu. Samo nekoliko meseci ranije tamo smo se kupali. Nekoliko meseci posle “racije”, leta 1942. godine, ponovo sam se kupao na “Štrandu”, baš kao i leta 1943. Tada uopšte nisam mislio na pobijene, čak se nisam tešio da je Jovan Jovanović Zmaj u ovom istom Novom Sadu ispevao stihove “Haj, na groblju, na golemu….” – priseća se on.
A Šandor Kepiro, zločinac na čiji znak je ubijeno toliko mnogo nevinih žrtava, 2010. godine je na procesu u Budimpešti oslobođen svake odgovornosti. Baš kao i mnogi nacisti, i on se krio u Argentini u godinama posle rata, ali pravda u ovom slučaju nije zadovoljena. Preminuo je 3. septembra 2011. godine kao slobodan čovek.
Skoro četiri hiljade ljudi iz Bačke zauvek je prestalo da diše tokom januara 1942. godine kada je ratni vihor uveliko besneo nad Evropom. Njihov jedini zločin bio je taj što nisu bili Mađari.
Izvor: Noizz.rs