Svi danas znaju, ili barem naslućuju, da su štampi u tradicionalnoj, papirnoj verziji dani odbrojani, te da joj sledi sudbina razglednica i pisama koje više niko ne piše, niti šalje, navodi se u teksu objavljenom na belgijskom sajtu 7sur7.
Sve više ljudi u svetu čita beletristiku i stručnu literaturu u digitalnom formatu. Svi se nekako prilagođavamo tim novim trendovima, ali kada čujemo da je finska vlada otišla korak dalje i donela odluku da jednostavno ukine časove na kojima đaci savladavaju veštinu pisanja pisanih slova (kosa, uspravna crta…) čak i urednicima interneta bude nekako žao.
Da li to znači da će naša deca (zasad samo mali Finci, ali fatalni ishod se geografski neumoljivo približava) zauvek baciti olovke i hemijske i zaboraviti da pišu u smislu u kojem to danas shvatamo? Uvek ispred svih, finsko ministarstvo obrazovanja poručuje da će ubuduće “daktilografija biti smatrana osnovnom veštinom”.
– To će svakako predstavljati krupnu kulturnu promenu, ali znati kucati na tastaturi je danas daleko važnije – ističu u finskom ministarstvu koje novu meru planira da primeni od 2016.
Ako zanemarimo čisto finansijski aspekt (da li svako dete raspolaže kompjuterom, da li je svaka škola adekvatno opremljena), ostaje pitanje koristi krasnopisa. Da li je ova veština zaista postala nepotrebna, zastarela? Da li društvo može da postoji ukoliko ljudi u njemu ne znaju da rukom ispisuju slova na papiru? Kao na primer u slučaju nestanka struje? Da li to znači da je retrogradno verovati da nestanak pisanja rukom predstavlja nazadovanje čovečanstva?
Izgleda da je tako. Jedno nedavno istraživanje koje je među stručnjacima sproveo BBC pokazalo je da je “za većinu nastavnika dovoljno da deca razlikuju velika i mala slova”. Sposobnost razlikovanja velikih od malih slova biće, dakle, za nekoliko desetina godina, a mozda i manje, jedini zaostali “trag” pisanja rukom nad kojim smo se svi mi toliko mučili u osnovnoj školi.
Premda priznaju da pisanje rukom razvija finu motoriku kod dece, stručnjaci napominju da se ono može lako zameniti crtanjem ili tehničkim obrazovanjem koji, takođe, imaju pozitivan uticaj na mozak.
Možda je za nas sve to kao pojam beskonačnosti, ideja koja prevazilazi naše shvatanje mogućeg. A možda u svetu u kome se sve prebrzo odvija, generacija odraslih nije u stanju da zamisli buduće načine komunikacija. Uostalom kada su se pojavile prve audio kasete, a to nije bilo baš tako davno, malo je ko verovao da će neko izmisliti išta bolje od toga.
(Tanjug)