Jedan od najuvreženijih stereotipa o Japanu je onaj po kojem su svi Japanci nalik samurajima. To je imidž koji u životu održavaju holivudski filmovi i beskrajno doštampavanje već mnogo puta objavljenih knjiga o moralnom kodu, veštinama i podvizima tih srednjovekovnih ratnika.
U tim filmskim prikazima Zemlje izlazećeg sunca, uvek se pojavljuju muževni likovi oštrih crta lica i dubokog glasa, koji govore glasno i odsečno, te odišu hrabrošću i čvrstinom, pa se gledaocima van Japana ne može zameriti ako veruju da su i današnji Japanci otelotvorenje ideala muškarca kao granitne stene i heroja – da su uvek odlučni, nesalomivi i impresivni.
Ali živa istina je da se vremena menjaju i da muškarci u Japanu danas ne nastoje da izgledaju kao ljudska gromada koja zrači muževnošću, te da se ne ponašaju onako kako Evropljani i drugi zapadnjaci, koji vole mačo izgled i beskrajno se dive mentalnoj čvrstini i ratničkim vrlinama samuraja, to zamišljaju.
Naime, mnogo mladih Japanaca danas farba kosu, čupa i crta obrve, a i ima i onih koji depiliraju grudi i noge, te na svoje torbe i kaiševe kače simpatične lutkice. Sve je više i onih koji u oblačenju ženske odeće nalaze zadovoljstvo ili, jednostavno, dobru šalu.
U Japanu se poslednjih godina organizuju festivali i žurke kospleja, igre preoblačenja na kojima se srednjoškolci i studenti oblače u kostime poznatih junaka stripova i crtaća i zatim dugo poziraju slikajući jedni druge.
Među kosplejerima ima i muškaraca koji se preoblače u sobarice, medicinske sestre i zečice, a kada se manifestacija održava pod otvorenim nebom, oni rado poziraju ne samo svojim kolegama nego i radoznalcima i prolaznicima, pod uslovom da su ovi prethodno uplatili manju sumu novca namenjenu za pokrivanje troškova kosplej priredbi.
Takođe, japanski univerziteti organizuju vašare za obeležavanje godišnjice osnivanja, kada se prodaju razne vrste hrane i nastupaju članovi raznih sportskih i plesnih klubova, a u reklamiranju tih nastupa i animiranju publike često učestvuju u ženske kostime obučeni muškarci.
Prilika za dodatnu zaradu
Talasu feminizacije muškaraca verovatno se niko nije toliko obradovao kao industrija kozmetičkih preparata i saloni lepote.
Proizvođači kozmetike poput kompanije „Šisedo“ su, specijalno za muškarce, izbacili na tržište preparate kakvi su u ne tako davnoj prošlosti bili namenjeni isključivo ženama: kreme protiv starenja kože, kozmetičke maske za zatezanje lica, preparate za beljenje kože i šminku za prikrivanje fleka i bubuljica.
Ekonomske procene govore da je prodaja muške kozmetike sada sektor koji u Japanu godišnje obrne oko dve milijarde dolara.
Takođe, u Japanu u poslednjih petnaestak godina kao pečurke niču kozmetički saloni za muškarce među kojima je najpoznatiji lanac „Dendi haus“, koji sve slabijem ali zato sve lepšem i čistijem muškom polu nudi skoro sve što i saloni za žene: farbanje, manikir, pedikir, depilaciju nogu, pirsing, tretman lica blatom, oblikovanje obrva, uvijanje i produžavanje trepavica, čišćenje kože, instrukcije u šminkanju i masažu stomaka kao tretman za mršavljenje.
Smatra se da oko 300.000 muškaraca u Japanu godišnje poseti salone lepote gde potroše oko 150 miliona dolara, što je dvostruko više nego u devedesetim godinama prošlog veka. Ali, od trenda brisanja razlika među polovima ne profitiraju samo preduzetnici koji se na ovaj ili onaj način bave kozmetikom.
I njihove kolege iz modne industrije jedva su dočekale da zajašu talas feminizacije muškaraca i dobro zarade, pa se u Japanu sada nude i malo prilagođene mini-suknje i grudnjaci namenjeni muškarcima.
Psihologija stereotipizacije
Ukus i koncept lepote menjaju se zajedno sa vrednostima u društvu. Zato nije čudno da su sumo rvači, koji prosečno teže od 130 do 180 kilograma, sada za mlade Japanke uglavnom degutantni i neshvatljivi relikt prošlosti, dok su sve do pre nekoliko decenija i dalje važili za vrlo poželjne muškarce, i zbog svoje moćne građe i sirove snage, i zbog svoje tada još uvek izuzetne slave i ugleda, mada je i to bio pad u poređenju sa starim vremenima kada se sitost smatrala velikom naklonošću bogova, a oni svojim velikim pozamašnim trbusima inspirisali i obožavanje i zavist prostog puka.
Međutim, ono što je još više fascinantno je to da psihološka istraživanja širom sveta pokazuju da se imidž čitavih naroda i zemalja u glavama ljudi veoma sporo menja, uprkos tome što većina ljudi iz sopstvenog iskustva zna da se običaji i ponašanje u svakodnevnom životu menjaju sa vremenom. Stereotipi o drugim narodima čak često decenijama iracionalno opstaju uprkos živoj realnosti koja prosto bode oči.
Tako strani putnici često dolaze u Zemlju izlazećeg sunca sa manje ili više svesnim predubeđenjem da je pravi, autentični Japan – stari Japan, onaj u kojem svi Japanci poseduju zavidno znanje iz više borilačkih veština, maštaju o tome da budu majstori tih veština i govore čistim japanskim.
Negde u podvesti strani posetioci ne veruju ili ne žele da veruju da Japanci zapravo mnogo i radije od svega igraju fudbal, bejzbol i golf, te koriste masu pozajmljenih i iskvarenih engleskih izraza umesto savršeno funkcionalnih japanskih reči istog značenja, jer smatraju da je to moderno i kul.
Deo tih stereotipnih očekivanja je i da su Japanci ne samo vredni i ozbiljni radnici, nego i impresivni i muževni muškarci poput samuraja, ili da bar ispod zapadnjačkog odela i često tihe i skromne spoljašnosti, u grudima nose vatru ratnika i poseduju čvrstinu kamena. Zato su izgled i moda japanskih mladića jedno od najvećih iznenađenja koje neobaveštenim stranim posetiocima ostane u pamćenju sa putovanja po Japanu.
Ni sami Japanci, međutim, nisu imuni na nesvesne ili polusvesne perpetuacije stereotipa iz davno prohujalih vremena. Eksperimentalna studija u oblasti društvene psihologije u kojoj se u Japanu od ispitanika tražilo da nacrtaju sebe i Meksikance to je empirijski dokazala.
Naime, japanski učesnici te studije sebe su uglavnom crtali u zapadnjačkim odelima, jer sebe doživljavaju kao službenike kompanija, savremene kancelarijske radnike, a Meksikance, koji, naravno, isto tako danas rade u firmama i nose zapadnjačka odela, kao su po pravilu slikali kao seljake obučene u pončo, sa sombrerom na glavi – imidž koji su usvojili iz američkih vesterna iz pedesetih i šezdesetih godina u kojima se radnja odvija u Meksiku iz devetnaestog veka!
Opadanje tradicionalne patrijarhalne kulture
Samurajska kultura u Japanu i dalje živi kroz negovanje borilačkih veština u školama, univerzitetskim klubovima i odredima policije i vojske. Može se reći da je njen moralni aspekt u jednom izmenjenom obliku prisutan i u firmama, gde se od zaposlenih tradicionalno očekuje da imaju jak osećaj dužnosti i lojalnosti prema kompaniji i nadležnima, te da podnose dugo radno vreme i druge teškoće vezane za posao.
Časovi i kratki kursevi aikida, karatea i džuda i dalje se nude i stranim studentima i turistima, a seminari i zajednički treninzi stranim klubovima iz oblasti borilačkih veština.
Međutim, ta ratničkom etikom obojena tradicionalna kultura, koja se vrtela oko snažne ličnosti muškarca, prirodno je sa dolaskom dugog perioda mira i formiranjem izrazito konzumerskog društva izbledela u svakodnevnom životu velikog broja Japanaca. Tako danas, kako pokazuju podaci sportskih saveza, medijske ankete i iskustvo iz života u toj zemlji, milioni dece u Japanu sanjaju da postanu fudbaleri i igrači bejzbola, da studiraju i rade u Sjedinjenim Državama, dok odrasli strasno priželjkuju da zanatske veštine steknu ili usavrše u zemljama zapadne Evrope poput Francuske, Beligije i Danske u oblastima kao što su modni dizajn, štrikanje i pletenje, kozmetika i frizerska delatnost, kulinarstvo, pekarstvo i poslastičarstvo.
Takođe, iako je japansko društvo i dalje izrazito kolektivističko, u njemu sve više uzimaju maha individualizam i emancipacija žena. Zato se od žena uglavnom više ne očekuje da se bespogovorno žrtvuju služeći muža i njegovu majku kako to nalaže tradicionalno konfučijansko, patrijarhalno vaspitanje. Mlade žene u Japanu danas kao i njihove vršnjakine na Zapadu traže više pažnje i poštovanja za sebe.
„Biljojedni momci“
Vrlo važan uticaj na ponašanje i izgled muškaraca imaju i promene u društvenom položaju, stremljenjima i ukusu žena. Mlade Japanke danas uglavnom ne žele muškarce koji u sebi imaju jednu vrstu grubog mačo šarma, odnosno ne privlače ih toliko mišićavi momci muževnog lica i ponašanja, koliko mladići izuzetno vitke figure, duže, ofarbane kose i čiste kože, koji izgledaju nežno pa i slabo, gotovo poput lepe devojke. Od mladića se danas traži da budu tihi, strpljivi, uviđavni i topli, odnosno da budu, kako Japanke kažu, „slatki poput plišanog mede“.
Štaviše, i sami muškarci u urbanim sredinama u Japanu danas smatraju vojnički kratko podšišanu kosu, lice koje nije glatko obrijano, oštar pogled i povišeni ton u govoru pokazateljima neotesanosti i karakterne nezrelosti, a ne muževnosti. Po njima, takav izgled i naglo ponašanje su nešto što se može naći samo među „matorcima“ i gangsterima.
Mnogi mladi Japanci danas čak smatraju otvoreni flert i udvaranje suprotnom polu preagresivnim, pa čak i zamornim, pa se više posvećuju hobijima, dok inicijativu za oformljavanje veze prepuštaju ženama. Komentatori društvenih prilika u Japanu taj tip pasivnog muškarca koji ne prilazi ženama i nema neke posebne ambicije za karijeru nazivaju „biljojednim momcima“, jer im, smatraju oni, nedostaje žustrina, prodornost, pa i seksualna želja kakva se viđa kod mesojednih životinja, odnosno, muževnijih muškaraca.
Sociolozi smatraju da feminizaciju muškaraca i masovnu pojavu „biljojednih momaka“ u mlađim generacijama, prouzrokuje spoj urbanizacije i industrijalizacije sa specifičnom porodičnom i korporacijskom kulturom koja dovodi do toga da su očevi praktično odsutni iz procesa podizanja dece.
Naime, u savremenom Japanu, uprkos emancipaciji žena poslednjih decenija i dalje opstaje tradicionalni model porodice po kojem žena treba da ostane u kući, odgaja decu i vodi računa o domaćinstvu, dok muškarac treba da radi i zaradi za čitavu porodicu. Od zaposlenih u Japanu se, međutim, očekuje da redovno rade prekovremeno, i da, nakon deset ili dvanaest sati provedenih u firmi, kasno uveče učestvuju u druženjima sa kolegama sa posla radi „jačanja međuljudskih odnosa u firmi“ i „produbljivanja poverenja među zaposlenima“.
To praktično znači da je mnogo očeva odsutno iz života svoje dece, pa ona vreme provode skoro isključivo pod okriljem majke. U Japanu su upravo majke te koje vode decu na sportske mečeve i bodre ih na raznim školskim takmičenjima, a ne očevi ili dede kako je to praksa na Balkanu. Zato nije čudno da na ukus i razmišljanje muške dece u savremenom Japanu u znatnoj meri utiču svest i delovanje njihovih majki.
„Otupljenost od mira“
Japan je zemlja koja već sedamdeset godina uživa mir, a nekoliko decenija i izuzetnu unutrašnju političku stabilnost i veliko materijalno bogatstvo. Starije generacije muškaraca, kad gunđajući komentarišu neaktivne i feminizirane mladiće, često krive „otupljenost od mira“. Po njima, blagostanje i udobnost ostvareni u uslovima dugotrajnog mira i neometanog ekonomskog razvoja krivi su za to što su mlađe generacije mentalno i karakterno oslabile.
Kada su stari japanski „mačoi“ bili mladi imali su pred sobom san o obnovi u ratu do temelja razorene zemlje, o izgradnji vrhunskih preduzeća, probijanju na svetski tron u razvoju ekonomije i tehnologije, o povratku ugleda naroda i države. Imali su mnogo toga da isprave, dokažu i stvore.
Japan je još osamdesetih postao druga ekonomija na svetu i svetski tehnološki lider, te stvorio životni standard i zdravstveni sistem koji su njegovim stanovnicima omogućili da zasednu na vrh liste prosečno najdugovečnijih ljudi na svetu.
Poslednjih godina čini se kao da nema ničeg posebnog što treba ostvariti.
Taj vakuum u životu odraslih muškaraca sada popunjavanju hobiji poput praćenja mode, igranja video-igrica, sakupljanja stripova i figurica junaka iz crtaća, a kod nekih i oblačenje u žensku garderobu i eksperimentisanja sa šminkom.
RTS