Ponos tadašnje jugoslovenske autoindustrije odlično se pokazao tokom putovanja i pored teškog terena koji je prošao bez većih kvarova, a uspjelo mu je nešto čime rijetko koji drugi evropski automobil može da se pohvali – te 1975. godine došao je do zabačenih krajeva Afrike gdje mnogi nisu imali ni košulju na leđima, a kamoli da su vidjeli putnički automobil
Na ideju da promoviše fabriku “Zastava” iz Kragujevca došao je prof dr Milan Rakočević i tajming mu je bio savršen, budući da je 1975. bila relativno mirna godina na afričkom kontinentu, tadašnja SFRJ bila je važna sila u pokretu Nesvrstanih, mnoge jugoslovenske firme su tada radile na Crnom kontinentu, a jugoslovenski crveni pasoš je otvarao mnoga vrata.
Ekipu “KK” ekspedicije koja je trebalo da prođe kroz Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju, su činili vođa ekspedicije Branimir Perić Džo, organizator Milan Rakočević, pomoćnik organizatora Ginka Milinković kao i automehaničari iz “Zastave” Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov.
Njima su se pridružili i novinar “Ilustrovane politike” Dušan Sekulić, novinar “Večernjih novosti” i “Borbe” Bogdan Šekler, novinar “Vjesnika” iz Zagreba Joža Vlahović, kamerman Bratislav Grbić, reditelj Branko Baletić i fotoreporter Mioljub Jelesijević.
Šekler i Sekulić kasnije su napisali dvije knjige o ekspediciji – “Džambo Afriko” i “Putokaz za jug”, Baletić je režirao film “Kragujevac – Kilimandžaro” a Jelesijevićeve fotografije crvene “zastave” u pijesku i egzotici Afrike, a naročito ona sa “Zastavom” na obali Indijskog okeana iza raskošne crnopute manekenke Vini Kibuja, u mnogome su pomogle prodaju ovog automobila.
– Pripreme su trajale nekoliko meseci. Prvo smo napravili plan puta i spisak svih neophodnih stvari, a onda smo otišli u “Zastavu” sa predlogom da se ta ekspedicija zaista ostvari. Čelnici te komanije su bili zainteresovani da promovišu svoje automobile u afričkim zemljama – rekao je Rakočević Tanjugu.
Na poziv Zastave odazvali su se sponzori – Tigar, Modriča i više malih fabrika. Na put je krenulo pet novih, crvenih “stojadina” koji su bili oblepljeni ukrasnim nalepnicama, a sjedišta su bila izrađena od specijalnog materijala kako bi članovi ekpedicije lakše podnijeli njihovu vrelinu na pustinjskim temperaturama.
Iako su se često zaglavljivali u pijesku, trpjeli visoke temperature, nepostojeće puteve, većih tehničkih problema nije bilo.
– To je ono što je ovu ekspediciju učinilo dosta slavnom, jer su mnogi očekivali da će ovi mali automobili kojima smo krenuli imati dosta problema u pustinjskim uslovima, ali eto pokazali su se kao izdržljivi i odlični – rekao je Rakočević.
Zanimljivo je i da ekspedicija nije imala radio vezu već da su komunicirali preko interne signalizacije – četiri migavca koja rade ukazivala su na problematičan put zbog čega bi se automobili koji su vozili na određenoj udaljenosti jedan od drugog vraćali u kolonu i na gurku, turiranje, spretnost a ponekad i čistu sreću prelazili teške i opasne dionice.
– Anegdota sa ekspedicije u koju smo krenuli nepripremljeni za ono što nas čeka ima mnogo, a ono čega ja sećam jeste da sam na toj ekspediciji koja je trajala 48 dana oslabio 14 kilograma – ispričao je Tanjugu Jelesijević. Bilo je to neponovljivo iskustvo i ja sam se lepo proveo, uz velike muke, dodaje on smijući se.
Jedno od dražih sjećanja su mu Titovi bunari usred Nubijske pustinje koje je u najsurovijem dijelu Sahare bušila tadašnja firma Gero sonda. Tu je potom i priča o mravinjacima pored puta koje je Šekler, ljekar ekipe, zamjenio za skulpture ali i trenutak kada se, poslije napornog dana vožnje i noći provedene u ispijanju viskija, probudio na suvozačevom sjedištu i vidio – ćurke.
– Pitam ja Duleta (Dušana Sekulića), šta je ovo? Otkud ćurke u Africi? A on mi na to kaže da su to nojevi koji trče istom brzinom kao i naš auto – ispričao je Jelesijević.
Jedna od internih priča koje ljubitelji “Zastave” rado pričaju je i ta da je Jelesijević jednom lokalnom komandantu dao gaće.
– Nisu u pitanju bile gaće, već čalma. Kada smo ušli u južni Sudan gde je građanski rat već postojao, komandant je bio Džon Garang. Taj Garang je na sebi imao samo vojnu torbicu i ništa više. Džon Garang bez gaća. Mi smo tuda prolazili, kroz deo Sudana gde žive Dinge, pleme gde su svi visoki preko dva metra. Ali su svi goli, težak jad i beda. Sada imaju svoju državu. No, tada, gde god mi stanemo oni se pojave iz sušnjaka. I ne možeš da se sa njima sporazumeš, jedva nekako rukama i nogama. Vidim ja on nešto priča i hoće nešto iz kola. A mi smo svi bili zamotani k’o Arapi zbog peska i prašine. On je video jedno parče platna, čalmu, kako stoji u kolima. Ja mu je dam, a oni navalili da mi se revanširaju jaretom. Jedva se nekako ispetljasmo. Garang je verovatno postao poglavica i imao je gaće – ispričao je Jelesijević.
Manekenku Kibuju našli su preko ambasade u Najrobiju gdje je Jelesijević uživao u zadirkivanju britanskih gostiju u hotelu koji su naprasno nestajali sa bazena gdje su pili čaj u pet čim bi on i drugi članovi ekipe sa Kibujom i njenom prijateljicom uletili u bazen.
– To sam najviše voleo da posle celog dana snimanja odem na čaj i kolačiće i uskočim u bazen sa crnkinjom i nateram Engleze, koji mi nisu simpatični, da se pokupe i odu – kaže Jelesijević.
Osim toga što je tada u Sudanu postojalo svega stotinak kilometara puta, tu je i priča o noćnoj vožnji za Najrobi kada su naišli na “rampu” na putu za koju se ispostavilo da su dvije žirafe a potom i “ležećeg policajca” koji je zapravo bio piton.
– Stali smo, okrenuli se i videli da smo prešli preko njega a njemu ništa. Samo je prešao put – ispričao je smejući se Jelesijević.
– Bila je to odlično organizovana ekspedicija, iskustvo za čitav život i nešto što je danas nemoguće organizovati jer bi nas pobili džihadisti i fanatici, kaže on i dodaje da ih je sve Bog čuvao i aranđel Mihailo čiju je kapelu video u Asuanu.
Ekspedicija je završena “osvajanjem” Kilimandžara i povratkom u Jugoslaviju. Automobili su se vratili brodom a članovi ekipe avionom. Posljedica afričke avanture bila je otvaranje vrata domaćoj auto industriji za tržište sjeverne Afrike i prilično interesovanje za ovaj automobil u Jugoslaviji.
– Nakon 40 godina od ovog poduhvata blede slike, impresije i lična osećanja. Najvažnija misao koja me progoni je zapravo sudbina moćne “Zastave” – rekao je Baletić Tanjugu.
Ranih 1970-ih pojava “Fiće”, a kasnije popularnog “Keca”, izmjenili su mentalnu mapu stanovnika Jugoslavije. Naftni bum, niska, gotovo svima dostupna cena Fiće učinili su veliki demokratski iskorak – ljudi su mogu da putuju širom države. Naš pasoš je bio prohodan i stotine hiljada ljudi pronašlo je posao u inostranstvu. Te velike migracije otvorile su ogromne mogućnosti kako za privatnu inicijativu tako i za turistička, naučna i ostala putovanja.
– Kragujevačka “Zastava” je zapravo hranila dobar deo Srbije a kroz kooperaciju i Jugoslavije. Mali “Fića” (iako tada već tehnološki zastareo) bio je najveći demokratski iskorak u tom periodu razvoja naše države – ocijenio je Jelisavljević.
– To je bilo sjajno za auto, za fabriku, ali nedovoljno za jedno društvo tj. državu. Naime, na tužnoj kasnijoj sudbini “Zastave” koja nije propala u časnoj borbi sa konkurentima već zbog neznanja, gluposti i osionosti vladajuće elite naslućivala se i sudbina Srbije – dodao je Baletić.
Postojeći ekonomski sistem, ograničen samoupravnim socijalizmom, nedostatak anticipacije uništili su fabriku koja je godišnje izbacivala na tržište oko 180.000 vozila, a u kooperaciji sa Italijom i Sovjetskim Savezom blizu 210.000 jedinica. Dakle, dnevno po 700-800 vozila. Pokazalo se kasnije da je taj gigant bio preveliki zalogaj za društvenu svijest, dostignuti nivo demokratije i dogovornu ekonomiju i nezrelu političku elitu.
Sami smo uništili tu fabriku, odsjekli moćnu granu na kojoj smo bili i tresnuli o tlo. Sve ono što se nakon toga događalo u Srbiji samo je potvrdilo tu liniju samouništenja, nezrelost jednog društva da se uhvati u koštac sa vremenom i u krajnjem sa civilizacijom.
Agencije