“Spuštali smo se u zaleđenim kolicima iznad ambisa dubokog 100 metara. Vetar nas je šibao po licu, a svuda okolo videli smo samo sneg i led…”, priča on.
Miloš Slavković (39), radnik “Elektromreža“, jedan je od junaka Srbije, onih koji su, dok im je život bukvalno visio o koncu, na ogromnoj visini povezivali žice dalekovoda ne bi li Majdanpejčani što prije dobili struju.
Kako kaže u ispovijesti za Naše novine, kolegama i njemu kroz glavu nije prolazilo šta sve može da im se desi, već su samo mislili da se nekoliko kilometara dalje smrzavaju djeca, stari, bolesni… Hrabrni Nišlija, koji radi u kruševačkom pogonu EMS-a, jedva je pristao na razgovor. Skroman kakav jeste, insistirao je da se u prvi plan istaknu sve njegove kolege.
Oni su u zaštitnim kolicima teškim 20 kilograma, s opremom koja na sve to dodaje još nekih deset kilograma, više od četiri sata proveli na provodniku, na visini od 100 metara.
”Mogućnost da provodnik pukne pod težinom leda u svakom trenutku postajala je u svakom trenutku sve veća. Zamislite provodnik dužine 500 metara, koji je okovan ledom od 15 centimetara, što znači da na savakom metru provodnika ima po dva, tri kilograma leda. To je ogroimna težina koju provodnik mora da izdrži. Naleti vetra su u nekim trenucima bili tako jaki, da je bilo nemoguće kretati se. Ali bez obzira na ekstremne vremenske uslove u kojima smo radili, koncentracija je morala da bude potpuna. Samo mali pad koncentracije mogao je da bude koban”, priča Miloš bez trunke hvaljenja u glasu.
On se uprkos promrzlinama koje je zadobio u utorak, već juče vratio na teren. Kaže da se ni u jednom trenutku nije uplašio za svoj život.
”Zamislite da ste na visini od 100 metara i da čujete kako sve oko vas puca, kako drveće u šumi koja vas okružuje pada pod teretom snega. Kao na filmovima. Gledao sam samo da se završi posao, nisam razmišljao da li može nešto da mi se desi”, prisjeća se otac dvije djevojčice i dodaje da se u ovako ekstremnoj situaciji nije susretao u svojoj petnaestogodišnjoj karijeri.
Na teren je izašao prije svitanja, a kući je krenuo u kasnu noć.
”Vraćali smo se po mraku, ni jedna kuća nije imala svetlo. Prželjkivali smo da dođemo i vidimo svetlo, ali …”, opisuje Slkavković, koji je poziv da pritekne u pomoć ugroženom stanovništvu prihvatio bez razmišljanja iako je bio na odmoru.
Prema riječima Zorana Kneževića, direktora pogona JP EMS u Kruševcu, nepovoljni vremenski uslovi s temperaturom od minus pet stepeni činili su rad na terenu gotovo ne mogućim, prenosi Telegraf.
”Ova temperatura je smrt za sve nas. Ljudi su radili iznad provalija dubine 100-150 metara. Na žicama su bili i po deset sati. A kad siđu sa provodnika, ništa ne govore jer prosto nemaju snage da bilo šta kažu. Glava im je bila u torbi sve vreme. Nikome od nas nije bilo svejedno ni da ih gleda sa zemlje”, priča Knežević, koji je sve vrijeme bio s ovim hrabrim momcima.