O životu Gojka Stojčevića zna se dosta toga. Rano je ostao bez roditelja, pa je odrastao sa tetkom po ocu, koju je mnogo voleo i koja mu je zamenila roditelje. Imao je želju da postane lekar. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1948. godine. Bio je omiljen i poštovan u narodu. Zbog svoje odmerenosti ali i skromnosti, patrijarhove reči se često koriste među građanima, a biseri se prenose sa kolena na koleno.
Dve anegdote iz života pokojnog Pavla izmamiće vam osmeh. S obzirom na to da je patrijarh vodio miran, ali ispunjen život i gajio neraskidivu vezu sa ljudima, pročitajte dva bisera sa sajta manastira Lepavina posle kog će vam biti jasno zašto je naš patrijarh bio toliko voljen.
Jedan novinar koji stanuje blizu Patrijaršije, često je u jakni svoga sina nalazio bombone. Pošto je znao da mu ih nije kupio, pitao je sina odakle mu. “Dao mi moj drug Paja.” Ponavljalo se to nekoliko puta, a njemu je postalo čudno jer nije mogao da se seti nijednog druga svoga sina po imenu Paja, pa je upitao: “Koji ti je to drug?” Dečak je ko iz topa odgovorio: “Pa naš patrijarh. Kad god prolazi pored parkića u kom se mi igramo, on kupi bombone pa nam podeli. A mi ga volimo jer nam je drugar, pa ga zovemo Paja.”
Jednom drugom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je užasno leden i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda, decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sok. Sva deca pojurila su za patrijarhom, samo se jedan dečak zadržao na stepeništu ispred vrata. Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: “Ja ne mogu, nisam kršten.”
Patrijarh mu je na to odgovorio: “Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno.”
NOIZZ