Sudbina? Novinarski, prokleti zanat? Zadatak koji se ne odbija i kad u takav polaziš, a ne znaš da ima i goreg od pakla. To je da ga preživiš i s njim živiš do kraja. U tišini. U muci. U nemoći da povučeš uže zvona.
U ovih nekoliko rečenica, trajao je i istrajavao Ćamil Sijarić, partizan i Tanjugov ratni novinar, prvi koji je kročio u oslobođeni jasenovački logor, krajem aprila 1945. godine. Imao je, tada, 31 godinu života i četiri – ratnog staža.
Njegovi potresni zapisi čamili su u mraku gotovo četiri decenije. Tada su se, udruženi izdavači iz sarajevskog “Oslobođenja” i prištinskog “Jedinstva”, osmjelili da ovaj Ćamilov rukopis, objave.
Tako je osvanula njegova knjiga “Oslobođeni Jasenovac”, ali, svjetlo pod kojim se probudila, bilo je šturo i škrto, kao i svaka istina o vremenu stradanja u logoru smrti. Ujutro probuđena, a s prvim sutonom ugašena. Pa, ni danas, to Ćamilovo dragocjeno svjedočanstvo gotovo da je nedostupno javnosti.
U Sijarićevoj knjizi je tek na 90 strana objavljen sav užas logora Jasenovca i sva brutalnost ustaških zločina koji, ni pred izvjesnim oslobađanjem logora, nisu bili zatrti.
Redakcija “Novosti” je sa porodicom velikog Sijarića, koji je slike užasa, kasnije, potiskivao pišući u tišini u kojoj su nastala njegova izuzetna dela uspjela da uspostavi kontakt. Utisak je da se Ćamilov muk od preživljenog susreta sa Jasenovcem, u proljeće prije sedam decenija, uselio i u njihova srca.
Pomenuti medij objavio je dijelove Sijarićeve knjige.
“Kraj aprila, a 1. maj, samo što nije osvanuo, idem desnom stranom oslobođenog logora, onom stranom kojega opasuje Sava”, bilježi Sijarić i dodaje:
“Obala je strma. Voda duboka. Ovde su pristajali šlepovi. Dereglije. Kompe. Ovde su iz njih izvlačili ljude, a šlepovi su išli dalje, ljudi ovde ostajali. Da više, odavde, nikad ne izađu. Ovde su stvari nadživljavale ljude. Evo, preda mnom tragovi ubica, stope koje su za sobom ostavljali. Tu je gomila krvavih ostataka odeće, obuće. Onih, koji su nosili ova muška odela. Ove krvave ženske košulje. Ove, u grudve od krvi slepljene krpe. Podigao sam, iz gomile, jednu krpu a za njom su se digle i ostale. Sve se ukočilo od ljudske krvi i prilepilo jedno uz drugo. Podižem jednu dečju čarapicu. Kaljava je od zemlje i od krvi ukorubljena. Dete je moglo imati dve godine. Tek na ovaj svijet stiglo, pa sužnjik postalo. Evo i drugoga krvavog ostatka zasužnjenog deteta, ovde u logoru. To je dečji siperčić! Ona mala dečja maramica što se deci veže oko vrata – da se ne prljaju kada jedu. Na njemu je crvenim koncem izvezen puž. I, kad god bi dete sagnulo glavu, moglo je na prsima da vidi puža. Ali, ovde je prekinut put. Detetu. Majci. Pužu i malenom patuljku koji je na toj maramici još bio izvezen. Ovo je njihova krajnja tačka puta”.
Sijarić, nadalje bilježi, u svojoj knjizi “Oslobođeni Jasenovac”:
“Nadnosim se nad klizavom obalom i gledam, u vrbak i vodu. I to što vidim – to je grozota! Tu su gomile golih leševa! To su oni što su, gore, na obali svučeni, a odela i haljine zapaljeni, a oni goli – goli i mrtvi otisnuti niz ovu strmu obalu. Voda, savska, nije jaka, pa su uz vrbe, leševi zadržani u šiblju. Povili se jedan prema drugom. Ima ih oko četrdeset, pedeset. Svaki je okrenut na svoju stranu. Neki nemaju lica. Neki, glave. Neki bez ruku. Bez nogu. A, poneki i ne liče na ljudske leševe, nego na nešto što se samo crni iz vode i oko čega se samo viju rojevi muha. Mnogo je onih koji su svezani žicom. Svakome je ponešto svezano, ono što je na njemu ostalo. Vidim golu ženu, staricu. To su, materinske, nečije kosti. S druge strane, uz jedan panj, leži mlada žena sva gola i sva u vodi. Vidim joj kroz vodu žicu oko grla. I na žici komad teška željeza, da je željezo povuče na dno. Kosa joj se rasula, crni se. Stojim i gledam. Gledam druge, vodom, isprane rubove rana pod ljudskim grlom. Preklanim. Svima su, koje vidim, preklana grla i ruke svezane. I ženama i muškarcima i deci. Deca su se ovde tesno udenula među ove bezoblične leševe, među one bez glave, bez ruku, bez očiju i bez lica. Ali, kad se bolje u njih zagleda, vidi se da i ta deca nisu cela, nego samo delovi od deteta: glava bez trupa, trup bez nogu, i tako – kao, ono, kad dečja lutka, posle mnogo igre i čupanja, ostane bez svojih delova”.
Sijarić u knjizi nastavlja da opisuje užase ovog logora.
“Ova je voda danas odvratna. Udaljio bih se od nje, ali kuda ću? Kud god krenem ista je slika kao i kada sam u ovaj logor kročio. Vojnici koje sam dobio u komandi mesta, napustili su me. Kažu mi da ne mogu da gledaju taj užas. I, jedan po jedan, hvatali su kapiju. Govore, da je nešto drugo, mogli bi da me prate, ali ovo ne mogu da podnesu. Dalje, ni sam nisam mogao”, napisao je Sijarić.
On u svojoj knjizi koja je dugo bila zaturana, a on sam utišavan da u muci gasi nikad ugasle slike susreta sa oslobođenim Jasenovcem, piše:
“Vidim vrbak, razredio se, sutra će maj, u vodi leže žene. Puno žena. Puno mladih i starih glava. Kose crne i sede. Kolena gola. Gola prsa i ramena. Trenutak, kad poneka iz skupine zaplovi niz Savu, kad je pokrene voda, strašno je to. Voda ih nosi prema matici. A samo vrane doleću i padaju na njih. Pa i njih i vrane, tako, voda nosi”.
Ćamil Sijarić, učesnik NOR-a i jedan od prvih Tanjugovih izvještača, poslije rata, utočište je našao – pišući. Oživio je i oživotvorio pripovjetke i romane, posebno vezane za njegov kraj.
Rođen je u Šipovcima kod Bijelog Polja 1913. godine. U Beogradu je završio prava. U mladosti je pisao poeziju, kasnije se posvetio prozi. Objavio je osam zbirki pripovjedaka i šest romana: “Bihorci”, “Mojkovačka bitka”, “Konak”, “Raška zemlja i Rascija”. Živio je u Sarajevu do tragične, iznenadne smrti 1989. Pisao je i potpisivao se u svojim djelima i intervjuima, u kojima se samo jednom vratio u oslobođeni Jasenovac.
(Novosti.rs -Foto: Flickr / Ilustracija)