Meni lično teško padaju. Ne mogu da podnesem toliku količinu ćutanja . Jer, to je zapravo ćutanje u dvoje, budući da sve vreme imaš svest o tome da je taj neko prisutan, da sedi pored tebe i da razmišlja o istim stvarima. I potrebna je samo jedna reč da razbije taj stakleni zid odurne tišine, a posle šta bude – biće. Analizirajući većinu svojih dosadašnjih veza zaključio sam da su mi, među svim mogućim varijantama dana kada se ne volimo, uvek najteže padali oni odmah posle svađe, kada svako baci svoje koplje i povuče se u tišinu. Ne samo zbog toga što uporno tražiš pravu reč kojom ćeš nekako pokrenuti stvari, već i zbog svih onih mučnih pitanja koja postavljaš sebi, poput – da li sam ja taj koji prvi treba da progovori, u čemu je moja krivica, da li ona uopšte postoji i kako je moguće da njoj ovakvo stanje odgovara, jer je očigledno baš briga za to što već treći dan ne razgovaramo, ili je možda navikla na to da led uvek ja probijam prvi. I onda samo tražiš načine da smanjiš količinu napetosti, izlaziš napolje, praviš besmislene krugove po kvartu, piješ dugometražni espreso u lokalnom kafeu i odlažeš povratak kući. Da, ja sam takav muškarac. I nisam baš neka dobitna kombinacija. Za sebe samog. Ne mogu nikako da uvežbam tu igru koja se zove ravnodušnost u ključnim momentima, jer baš je ona ta koja pokreće angažman osobe preko puta. Ovako, svesna tvoje unutrašnje drame, ona može da leži na dvosedu sa visoko podignutim nogama i da spokojno turpija nokte. Jer zna da ćeš kad tad progovoriti.
Druge varijante dana kada se ne volimo su mnogo podnošljivije. Ustao sam na levu nogu i ne razgovara mi se ni sa kim. Čak ni sa njom. Natmuren sam, dosadan sam sebi, prazan. I najbezazlenija moguća reč lako može da odvede u sukob. Prava je sreća kada si u vezi u kojoj se ipak radilo nešto na planu intime i bliskosti, tako da se može računati na partnerkinu intuiciju. Barem ja sam uvek nailazio na žene koje su umele da prepoznaju moje loše momente. Verovatno zbog toga što se i sam ne libim da pokažem kakav zaista jesam. Dopuštam onoj sa kojom delim krevet da me stvarno upozna. Ne zanima me šta o tome misle instant stručnjaci iz oblasti popularne psihologije ili literature za zavođenje. Baš me briga da li ću joj, kao takav, biti zauvek interesantan. Nemam pravo to ni da pokušavam, jer je meni zauvek interesantno samo nekoliko likova na celoj božijoj planeti – Džojs, Beket, Man, Niče i Karavađo. Sećam se scene iz Tunisa ove godine, bio je to četvrti dan našeg letovanja. Kao i uvek me je zamolila da joj dodam mleko za sunčanje, a kada sam napravio bezvoljnu grimasu na njen zahtev da joj namažem leđa, prokomentarisala je – „A, danas se izgleda ne volimo.“ To mi se dopalo. Ne vidim šta bi drugo bilo suština jedne veze do toga da se ljudi zaista poznaju. Da umeju da naslute i osete jedno drugo. Namazao sam joj leđa sa apetitom. Neraspoloženje je odletelo ka mediteranskom suncu.
Moj drugar Branko je poseban lik. Njegove veze su mi uvek bile interesantnije od bilo kojeg trivijalnog zapleta u tzv. igranim televizijskim programima. Sa koliko entuzijazma taj čovek započinje svaku svoju vezu, stvarno je za priču. Obožavam da ga slušam i da, koliko mi to okolnosti dozvoljavaju, pratim razvoj situacije sa svakom njegovom novom devojkom. Neverovatno je koliko se stvari, ukoliko odbijamo da se menjamo i da koliko toliko radimo na sebi, uvek ponavljaju. Kao istorija. Po nekom nepisanom redu. Za Branka je četvrti, peti mesec u svakoj vezi bio problematičan. Biti ili ne biti. Ne zbog toga što je on pravio probleme, jer je ok momak, štaviše postojan i veran, već zato što je uporno odbijao da prihvati da realnost ima neka svoja drugačija pravila od onih koja mi priželjkujemo. Naime, za njega veza ima vrednost samo onda kada je u njoj sve „high“, na vrhuncu, spektakularno, furiozno, burno. Buđenje uz jutarnji seks, zajedničko tuširanje, obilan ručak iz delova, smeh, žudni pogledi, inspiracija za seks na neočekivanim mestima, duge noći ispunjene uživanjem. Ukoliko samo jedna karika iskoči iz ovog lanca, sve se ruši i nepopravljivo je. A to kad tad mora da se dogodi, jer retko koja, čak i ona najzaljubljenija, nije u stanju da isprati zadati ritam. Da li je pitanje kondicije ili entuzijazma, svejedno je. Kada je, nedavno, prelomio i odlučio da prilegne na kauč kod čika doktora, stručnjaka za ovu vrstu zdravstvenih smetnji, dobio je odgovor koji sam mu i ja dao, samo ne tako stručno upakovan: „Vi imate problem da prihvatite drugu fazu veze, kada prođe taj nalet početnog oduševljenja i prvih strasti. Morate da naučite da je veza i ćutanje i gledanje u plafon, kao i luda noć na plaži ili na krovu zgrade. To, kada nema ne znam kakvog spektakularnog naboja, strastvenog seksa i svega onoga što vi smatrate kvalitetom odnosa, ne znači da je vreme da se ključ stavi u bravu. Ljudi nisu uvek raspoloženi za iste stvari, a odnos sa partnerom je samo jedan segment života koji nije zaštićen od negativnog uticaja loših okolnosti na drugim poljima.“ Ja mislim da je moj drugar vrlo dobro razumeo o čemu se radi, ali da je, iz samo njemu poznatih razloga, imao problem da prihvati jednu tako istinitu i ordinarnu stvar. Lično, ne verujem, štaviše smatram nemogućom činjenicu da je i on sam uvek bio raspoložen za „neverending party“. Uzaludno pokušavajući da konstantno drži stvari na vrhu, bežao je od nečega drugog. Jer, ako po rečima čika doce „kad naiđu dani bez seksa i uzbuđenja, postoji to nešto što nas drži zajedno, a zove se ljubav“, u čemu je onda problem. Za Branka su dani bez spektakla u stvari bili dani bez ljubavi. Ljubav je za njega bila moguća samo kao stalni adrenalin, pozitivna napetost, euforija i strast. Branio se pomalo banalnim opravdanjem da je „rođeni hedonista“, ali to je samo značilo nešto drugo. Bane nije imo čip za slojevitija osećanja i za dublje odnose. Spektakl kao privid i dimna zavesa je sam po sebi blistav i površan. Ispod njega jednostavno ne postoji više ništa. Nespretna odbrana mog drugara od časova kada voda protiče tiho, bila je njegova borba sa sopstvenom prazninom. A devojke? Pa sve dok ne bi počele da padaju u nesvest, igrale su ovu igru. Onda bi obično rekle da moraju da raskinu, jer im je dečko „ludak“. Ali, nisu se previše ljutile. Ipak, bile su glavne gošće na jednoj dobroj žurci.
Kako ćemo provesti dane u vezi kada se ne volimo, što zapravo treba shvatiti isključivo kao trenutke kada smo nedovoljno motivisani i neraspoloženi da u punoj meru učestvujemo u odnosu koju imamo, zavisi od kvaliteta samog odnosa. Jedno je neizbežno. Nismo baš u svakom trenutku spremni da sa istim žarom gledamo u onu koja leži na drugoj strani kreveta. Zaokupljen poslom i svakodnevnim vezama često nisam u stanju ni sa samim sobom da se „čujem“, a kamoli da odgovaram na svaki sms koji dobijem od žene koju zaista volim. Ipak, dovoljno sam porastao u međuvremenu da znam da to nema veze sa onim što osećam, već sa činjenicom da je život često toliko prozaičan, da je nemoguće uvek držati glavu visoko gore. Čemu onda svi ti silni antistres programi, ohrabrujuće parole, saveti, nove filozofije i grupne terapije. Ljudi smo. Od toga ne treba bežati. A, ukoliko primetimo da bismo svuda radije otišli nego se vratili kući gde nas neko nestrpljivo čeka, onda to znači da su se dani kada se ne volimo neočekivano odužili i da je sve teže poverovati da će osvanuti oni sa drugačijom emocijom.
-„ Krenuo sam sa posla, sačekaj me kući u onim gaćicama. Ok?“
– „Nisam raspoložena danas. I pokupi neku klopu usput za sebe, meni nije ni do čega“
– „Čini mi se da je to postalo hronično, treći put za deset dana si lošeg raspoloženja“
-„ Ne znam, stvarno ne brojim, takav mi je period. Pokušaj da malo manje misliš na sebe“
Postoji nekoliko mogućih raspleta za ovaj razgovor. Prvi je njegov bes koji rezultira teškom svađom čim pređe prag, drugi je pokušaj da razume onu koja odbija da obuče seksi veš koji je oduševljeno odabrao za nju i da odluči da prati da li je vrag zaista odneo šalu ili je sve onako kako ona kaže, a treći je da okrene kola i da pozove prvu rasploženu za druženje iz svog imenika. Odgovor koji svaki od nas odabere pokazaće mu koliko je otporan na dane u vezi kada nas ona sa druge strane žice i ne voli naročito. Ali, priznaćete da rešenje pomalo zavisi i od toga koliko on nju uopšte voli? Bez obzira na minute, sate i dane. Šta je tu je. Nije svaki „end“ – „happyend“.
(Men's Health)