Njemačka ministarka obrazovanja Johana Vanka pokrenula je inicijativu za digitalizaciju škola. U periodu od pet godina oko 40.000 škola trebalo bi da ima računare i bežični pristup internetu. Čitav projekat koštao bi oko pet milijardi evra. Inicijativa ministarke je ponuda upućena pokrajinama koje su inače, svaka za sebe, nadležne za obrazovanje. Pokrajine bi zauzvrat trebalo da se obavežu da će usvojiti odgovarajuće pedagoške koncepte, pobrinuti se za dalje obrazovanje nastavnika i jedinstvenu primenu tehničkih standarda. Prema Vankinim rečima, predlog se odnosi na mandat buduće vlade i najpre bi morala da ga odobri buduća koalicija, nakon izbora sledeće jeseni.
O planu ministarke obrazovanja list Noje osnabriker cajtung u tekstu naslovljenom „Naslanjanje na realnost” piše: „Mladi ljudi u školama ne bi trebalo da se osposobe samo za poslovni život. Oni bi trebalo da se razviju u odgovorne građane. Ali kako bi to trebalo da se desi kada su važne životne oblasti u okviru nastave sasvim zanemarene? Internet sa svim svojim osobinama je budućnost, drugog puta nema. Zato je inicijativa savezne vlade ispravna: internetu je mestu u nastavnom planu. Ali ne nedostaje samo tehnika, već i kvalifikovani nastavnici. Milijarde iz Berlina bile bi bačene ukoliko se ne investira u neophodno dalje obrazovanje prosvetnih radnika”.Merkiše odercajtung: „Inicijativa ministarke za obrazovanje Vanke je neophodna. Nikoga ne bi trebalo da brine to što zadire u nadležnosti pokrajina i remeti principe federalizma. Na kraju krajeva pokrajine se u tome sramote naveliko: mnoge učionice su u funkcionalnom stanju samo zato što se roditelji za njih brinu. Za tehnološke inovacije novca nema. Mnogi nastavnici još uvek ništa ne znaju o računarskim školskim tablama, takozvanim pametnim tablama. Pri tom je tehnička oprema samo početak. Ona sama nije dovoljna. Mnogo važnije je školske planove prilagoditi novom vremenu i potrebama. Učenje algoritama trebalo bi da počne već u prvim razredima.”
Slično piše i Lajpciger folkscajtung: „Upravo zato što je digitalni svet nešto što se podrazumeva, mesto mu je u školama. Zabluda je verovati da su svi mladi ljudidigitalno vešti zato što niko ne mora da im pokaže kako se koristi Gugl, kako se kupuje preko interneta ili kako se preuzimaju serije. Konzumiranje novih medija ne znači automatski i njihovo razumevanje. Mladi ljudi morali bi da imaju pojma o tome šta se sve krije iza površine. Trebalo bi da znaju kako programirani algoritmi utiču na donošenje njihovih odluka. Bez tehnike to se ne može. To nije moguće bez obrazovanih nastavnika i boljih časova informatike.”
Ludvigsburger krajscajtung u planovima ministarke Vanke vidi jedan problem: „Najbolja kompjuterska oprema ne donosi ništa ukoliko su školske zgrade u lošem stanju, sa smrdljivim toaletima i razredima sa trideset ili više učenika. Digitalizacija bi morala da se smesti u uređen prostor za učenje. To je problem. Pokrajinama i opštinama za to nedostaje novac. Zato je sledeći korak ukinuti zabranu saradnje saveza i pokrajina. U međuvremenu je svima u politici jasno da je to jedna od glavnih prepreka za dalji razvoj sistema.”
Baš na to odgovara Frankfurter rundšau: „Neki će se pitati šta vredi najbolja tehnička oprema kada sa krova prokišnjava? To pitanje je opravdano. Ali plan je ipak na mestu. Učenje pravilnog korišćenja digitalnih medija je za učenike danas odlučujuća osnova za njihove sutrašnje poslovne uspehe. Upravo na tom planu se produbljuju razlike između onih koji se kod kuće podstiču i onih koji dolaze iz slojeva dalekih od obrazovanja.”
Algemajne cajtung iz Majnca ukazuje na jedan drugi aspekt: „Sam kompjuter nije od velike pomoći u nameri da se učenici osposobe da smisleno i odgovorno koriste računare i informacije sa interneta. Drugačije gledano – šta je u stvari veći problem mnogih nemačkih učenika: nedovoljno kompjutersko znanje? Ili deficiti u razumevanju tekstova, izdržljivosti, strpljenju kao i jezičkim i socijalnim kompetencijama? Malo stare škole i dalje dobro dođe.”
(B92)