Vratimo se korak nazad i pogledajmo šta je sve izazvao rat u Siriji: samo nekoliko dana posle napada u Parizu – jednog od najvećih terorističkih napada na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata – i dok je Brisel, nezvanična prestonica Evropske unije, i dalje delimično paralisana, jedna članica NATO oborila je ruski borbeni avion.
Da se to dogodilo tokom hladnog rata, već bismo se spremali za mogućnost izbijanja nuklearnog rata.
Na sreću, taj konflikt je okončan. Umesto da unese nuklearnu šifru, ruski predsednik Vladimir Putin zatražio je održavanje hitnog zasedanja Saveta bezbednosti UN, a NATO je sazvao drugi hitan sastanak.
Ove poteze ne treba pogrešno protumačiti kao dokaz smirenosti; gnevna Rusija je Tursku nazvala “saučesnikom terorista”, a Putin je upozorio na “ozbiljne posledice”. Pri tom su ovo samo poslednji u nizu događaja koje je pokrenuo najsloženiji sukob na svetu.
Ubrzo nakon masakra u Parizu, papa Franja je izjavio da su teroristički napadi deo Trećeg svetskog rata. Međutim ono što poprima oblik svetskog rata u ovom veku jeste sam rat u Siriji.
Sirijski sukob, koji je postao koban 2011, kada je predsednik Bašar al Asad na pozive na demokratiju odgovorio masakriranjem demonstranata, postao je globalni vrtlog nasilja, crna rupa koja guta druge sukobe. Dan za danom, raste broj sukoba i rivalstava koja utiču na rasplamsavanje borbi u ovom delu Levanta, donoseći novu oružanu silu i više regruta.
U igri je veliki geopolitički ulog
Sve je počelo od sukoba prodemokratskih aktivista i Asadovih snaga; on je privukao čitavu zbirku protivničkih naoružanih opozicionih grupa. Okrenuo je umerene protiv ekstremista i ekstremiste protiv ultraekstremista.
Besni između šiita i sunita i između Arapa i Iranaca. Libanski Hezbolah, koji podržava Iran, bori se protiv milicija koje podržavaju Arapi iz Persijskog zaliva. Al kaidin Front al Nusra konkuriše Islamskoj državi, Kurdi ratuju protiv Islamske države i protiv sirijske vojske, a Turska ratuje protiv Kurda, dok se neodlučno bori protiv Islamske države i instinktivno teži Asadovom odlasku.
Ima još mnogo toga što bi za sobom moglo da povuče značajne geopolitičke posledice. Tu su Rusija, SAD i “koalicija protiv ISIS-a”, a uskoro i blok Francuske za borbu protiv ISIS-a.
Iako su se i Rusija i Turska hvalile time da se bore protiv ISIS-a, neprijatelja sveta, činjenica je da i jedna i druga imaju sopstvene ciljeve na umu, zbog čega obaranje ruskog aviona u utorak neće biti odbačeno kao slučajnost na ratnoj pozornici.
Rusija je u Siriji ne zato da bi pobedila ISIS, već da spase Asadov režim kao trajnog ruskog saveznika. Turska ima dva cilja: želi da slomi krila Kurdima, koji streme ka nezavisnosti, ali takođe i da svrgne Asada.
I dok se ciljevi Turske razlikuju od ciljeva saveznika NATO – naročito zato što je Ankara uglavnom ignorisala ISIS, neprijatelje Kurda – NATO savez je uglavnom saglasan kada je u pitanju antipatija prema Asadu.
U igri je još veći geopolitički ulog. Rusija radi na tome da uništi američki ugled na Bliskom istoku, dajući podsticaj Putinovom planu za izazivanje i prkošenje Vašingtonu.
“Ovo je tek početak”
Dok je Barak Obama pokušavao da ubedi Ameriku da veoma umerena nastojanja za suzbijanje i degradiranje ISIS donose rezultate, Putin je uputio ogromnu vojnu snagu u Siriju i dao sukobu novo obličje.
Asad je možda bio na ivici da izgubi vlast, ali Putin, koji se sada bori na istoj strani kao Iran i Hezbolah, pobrinuo se da se to ne desi u skorije vreme. Posle napada ISIS-a u Zapadnoj Evropi, čini se da su još veći izgledi da se Asad održi na vlasti.
Ovo je tek početak. Svako u ovoj borbi ima neprijatelje i prijatelje na suprtonim stranama.
Ovako izgleda svetski rat: čudni saveznici, suprotstavljeni planovi, savezi stvoreni sa određenim ciljem.
U “Sirijskom svetskom ratu” već učestvuju brojne zemlje. Prošle godine, SAD su sastavile široku koaliciju od preko 60 država. Od Južne Koreje do Australije, vlade tih zemalja su u različitom stepenu učestvovale u borbi protiv Islamske države.
Za to vreme, Islamska država je proširila operativno područje. Ima nove ogranke i njeni sledbenici napadaju ciljeve širom sveta. Organizacija sa sedištem u Siriji ne samo da kontroliše teritorije u Siriji i Iraku; njeni sledbenici imaju snažan uticaj u Libiji, na egipatskom Sinajskom poluostrvu, u Nigeriji i drugim delovima Afrike.
Spisak grupa koje tvrde da su odane samoproglašenom kalifatu zahvata desetine hiljada kilometara, pa ih ima i u Avganistanu, Indoneziji, Pakistanu, Alžiru i Filipinima.
Veliki broj ljudi različitih nacionalnosti poginuo je u Siriji i Iraku. Međutim, teroristička propaganda Islamske države objavila je ubistva Amerikanaca, Britanaca, Egipćana, Japanaca, Korejaca, Kineza i civila drugih nacionalnosti
Izbeglice iz Sirije stigle su čak do Urugvaja, a u terorističkim napadima pojedinaca povezanih sa sirijskim borcima ubijeni su ne samo ljudi u Siriji, Iraku, Libanu i Turskoj, već i u Kanadi, Francuskoj, Australiji, Nigeriji, Danskoj itd. Da ne zaboravimo Egipat, gde je pre nedelju dana, uvereni su obaveštajni stručnjaci i ruske vlasti, ruski putnički avion namerno oboren.
Da li sve ovo zvuči kao svetski rat?
Kada kažemo “svetski rat”, obično mislimo na dva velika sukoba 20. veka.
Upadljivo je da ovoga puta Sjedinjene Države odbijaju da se uključe – to je želja javnosti da ostane van sukoba, da kaže: “Ovo nije naša borba”.
“Nije izvesno koliko će to potrajati. Ali možda bi trebalo da se setimo da su ti ratovi okončani tek kada SAD više nisu mogle da se prave da ih ne pogađa brutalni sukob koji besni hiljadama kilometara od američkih obala”, navodi CNN.
(CNN)