Iako nije važio za favorita i iako je osvojio manje glasova, Tramp je pobjedu na ovim izborima odnio zahvaljujući elektorskom koledžu.

Kako se tada govorilo, pobjeda je iznenadila i same republikance. Nakon dvije demokratske administracije Baraka Obame, prekinut je niz porazom Hilari Klinton.

“Bez obzira što je od 2016. godine najvažnija funkcija pripala upravo nekome iz redova republikanaca, prosečan republikanac ne može biti zadovoljan Trampom s obzirom na to da on nema istoriju u Republikanskoj stranci u koju se učlanio neposredno pred kandidaturu 2016. godine”, kaže sagovornik B92.net, doktor političkih nauka Bogdan Stojanović.

Međutim, dodaje on, glasači koji su orijentisani prema republikancima u najvećoj mjeri će glasati za Trampa vodeći se devizom izbora “manjeg zla”.

Nezadovoljni republikanci na stranu, demokratski glasači Trampa doživljavaju kao “najveću noćnu moru” u istoriji američkog prezidencijalizma i “anomaliju u sistemu”.

“Koliko je Tramp poseban slučaj, najbolje govore konstantni pritisci javnog mnjenja, mejnstrim medija i javnih ličnosti da podnese ostavku osporavajući mu legitimitet od momenta inauguracije. Tramp je prošao mukotrpan put od ‘ruskog agenta’ preko procedure impičmenta, do pokretanja priče o rasizmu u bastionu demokratije. On se suočio verovatno sa najvećim pritiskom tog tipa od svih dosadašnjih američkih predsednika. Deluje kao da Tramp sve vreme ima o vratu aferu težine Votergejta koja ga prati čitav mandat”, objašnjava dr Bogdan Stojanović sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

Spoljna politika

“Možemo zaključiti za ove četiri godine Trampovog mandata da se pristup spoljnoj politici razlikuje u odnosu na sve bliže prethodnike”, navodi dr Stojanović.

Prema njegovim riječima, još početkom 2016. Tramp je pokazao animozitet prema intervencionizmu kada je povukao vojsku iz Sirije i na neki način prepustio region Bliskog istoka uticajima drugih velikih sila i pripremio takozvani “Dogovor vijeka” za rješenje izraelsko-arapskog sukoba.

“Trampova spoljna politika vođena matricom ‘Make America great again’ spada u džeksonijanski model koji nosi ime po nekadašnjem predsedniku Endrju Džeksonu. Džeksonijanci su protivnici bezrazložnog intervencionizma, ali su veoma agresivni ukoliko je ugrožen nacionalni interes SAD. Pritom se ne libe da koriste populističke i manipulativne metode kako bi obezbedili podršku u javnom mnjenju za svoje aktivnosti”, objašnjava.

Ali “Dogovor vijeka” ipak ima veće šanse da to ne bude. Plan je predstavljen još u januaru ove godine na 80 strana, na kojima Tramp želi da osigura “svjetliju i prosperitetniju” budućnost Bliskog istoka. Iz plana koji je američki predsjednik opisao kao “najdetaljniji, najbolji i najperspektivniji od svih dosadašnjih planova” nije urađeno mnogo toga.

Ipak – plan je potvrdio Trampov proizraelski stav.

“Snažan proizraelski kurs Trampove administracije je potvrđen i stvaran. Premeštanje Ambasade u Jerusalim i lobiranje kod drugih država da učine isto, podrška vojnim aktivnostima Izraela u Siriji i legitimizacija okupacije Golanske visoravni, jasno prezentuju Trampovu naklonost prema Izraelu. U takvim okolnostima, teško je govoriti o nekom kompromisnom rešenju s Arapima i realniji scenario je zatezanje odnosa nego dogovor veka”, objašnjava sagovornik za B92.net.

Sa druge strane – Trampova administracija za četiri godine nije započela nijedan novi rat.

Kristijan Tibring-Jede, predstavnik norveške desničarske “Partije progresa” za pitanja odbrane, čak je i nominovao američkog predsjednika “zbog zasluga u posredovanju i za uspostavljanje odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata” za Nobelovu nagradu za mir.

I nije bio jedini. Sedam poslanika Evropskog parlamenta predložilo je Donalda Trampa za laureata Nobelove nagrade za mir i uputilo nacrt rezolucije kojom od Evropske komisije i Evropskog savjeta traže da podrže njihov prijedlog.

“Činjenica da Tramp nije započeo nijedan novi rat ne govori o pacifističkoj prirodi američkog predsednika. Čini se da je on uspeo marketinški lepo sebe da popularizuje kao pacifistu, do te mere da je predložen i za Nobelovu nagradu za mir. Mislim da je istina nešto drugačija jer je Tramp u više navrata pokazao svoju prirodu agresivnog izolacioniste što znači da će ređe započeti rat ili intervenciju, ali ukoliko se ona desi biće prema intenzitetu biti nemerljivo veća. Osim toga, većina američkih predsednika su se u intervencionističke avanture upuštali tokom svog drugog mandata, što ne znači da se ne bi desilo ukoliko bi Tramp osvojio reizbor”, dodaje dr Stojanović.

Kina neprijatelj broj 1

Koliko je odnos s Kinom ključan i za američke glasače i za kandidate govori činjenica da je ta tema bila dominantna tokom izborne kampanje.

Tokom Trampovog mandata potpisan je trgovinski sporazum, koji prema riječima predsjednika SAD ispravlja “istorijske greške”, a navodilo se da je tim činom završen i “trgovinski rat” koji je između ove dvije sile trajao godinu i po dana. Ipak, sagovornik B92 navodi da je sporazum samo predah.

“Sporazum predstavlja suštinski predah za američku administraciju i pokušaj rasterećenja berzanskog tržišta i ekonomskih tenzija sa Kinom pred predsedničke izbore. Rekao bih da je sporazum više neka vrsta primirja, koji ne garantuje prekid otvorenog neprijateljstva u odnosu dve najveće svetske ekonomije. Pritisak na saveznike SAD u domenu korišćenja kineskih tehnologija traje i nastaviće se u budućnosti. Možemo reći da je ekonomski rat u fazi primirja dok je tehnološki rat u punom jeku i u njemu Kina nesumnjivo ima primat”, objašnjava dr Stojanović.

Kako dalje navodi, Kina je nesporno najozbiljniji izazivač globalnom američkom uticaju, posebno u domenu ekonomije i tehnologije.

“Rusija je počela da projektuje svoju moć u regionima koji ne pripadaju postsovjetskom prostoru na šta SAD ne gledaju blagonaklono, ali postoji jasna svest u američkom vođstvu da je Kina ipak neprijatelj broj 1”, objašnjava.

Šta je ipak krajnja ocjena Trampove spoljne politike?

“U strateškom smislu očigledna je ekstremna naklonost interesima Izraela u čijem zastupanju je Tramp otišao dalje od svojih prethodnika. Tramp nije ostvario neki vidan spoljnopolitički uspeh mada mu se ne može osporiti napredak u poboljšavanju odnosa Severne i Južne Koreje. Otopljavanje odnosa na Korejskom poluostrvu ipak nije formalizovano što bi verovatno bio najveći diplomatski uspeh nekog predsednika u 21. veku”, ocjenjuje Stojanović.

“Jedini” problem

“Vojni budžet SAD od 2016. godine do danas konstantno raste iz godine u godinu. Međutim, vojni izdaci i intervencionizam nisu uzročno-posledično povezani, te veći vojni izdaci ne znače nužno veću prisutnost američke vojske širom planete. SAD su uložile novac u neke nove projekte poput razvoja hipersoničnih raketa kako bi parirali Rusiji, kao i stvaranje novog vida vojske pod nazivom ‘US Space Force’. Održavanje postojeće i ulaganja u nove tehnologije zahtevaju ogromne svote novca, te izdaci rastu iz godine u godinu. Odgovor je dakle da jeste bilo više ulaganja, ali je bilo manje ratova i to ne može da se ospori.”

Kada je u pitanju unutrašnja politika, Tramp se susreo s jednom od najvećih globalnih prijetnji – virusom korona. Brojne kritike na račun zdravstvenog sistema, kao i odgovora na same izazove izazvane virusom korona, ali i neozbiljan stav prema samom virusu nisu nešto što bi Trampa moglo koštati reizbora.

Tramp je poznat kao čovjek koji dolazi iz svijeta biznisa gdje je manje-više dozvoljeno sve kako bi se ostvario profit. U tom smislu, on se ne doživljava kao klasičan političar već kao neko ko je sklon mahinacijama i populizmu, što mu omogućava da se afere za njega “ne lijepe” tako lako.

Najveći udarac po Trampov imidž jeste ekonomska kriza uzrokovana pandemijom virusa korona. Afere koje ga prate poput “ruskog uticaja u Bijeloj kući” ili “pritiska na strane državnike” nisu uspjele da mu nanesu veliku štetu.

Ipak, glavni problem jeste izazvan virusom – nezaposlenost.

“Najveći problem za Trampov reizbor nije zdravstvena kriza izazvana pandemijom virusa korona, već ogromna nezaposlenost koja je uzrokovana tom epidemijom. Naime, od rekordno niske nezaposlenosti koja je u jednom momentu bila ispod tri procenta, Tramp je sada u situaciji da se suočava sa preko 40 miliona nezaposlenih američkih državljana. To je nešto što će mu otežati ostanak u Beloj kući”, objašnjava Stojanović.

Šta ako…

“Tramp je čovek koji je popularizovao Twitter i doneo promene u političkoj komunikaciji sa biračima. Naravno da sve što on tamo napiše sa mesta predsednika najmoćnije države sveta utiče na sve sfere života, ne samo Amerikanaca već i globalno. Setimo se Trampovog tvita koji je protumačen kao skori napad na Iran, kada su svetska osiguravajuća društva, kompanije, banke i drugi akteri u svetskoj ekonomiji preko noći modifikovali svoje poslovanje.”

Ako Tramp bude izabran ponovo – može se očekivati više rizičnih poteza.

“Tokom drugog mandata svi američki predsednici više rizikuju kada je u pitanju spoljna politika. Limiti Trampovog avanturizma ipak postoje i isključio bih neke ekstremne varijante avanturizma poput otpočinjanja nuklearnog rata ili pokretanja vojnih intervencija, ali ne bih isključio zaoštravanje odnosa s Kinom do te mere da bi ugrozio i neka tradicionalna savezništva. Takođe, kao izraziti protivnik multilateralizma, Tramp će nastaviti svoje diplomatske aktivnosti izvan međunarodnih institucija, uglavnom kroz bilateralne samite i eventualne sporazume koje bi mogao da plasira kao spoljnopolitički uspeh”, smatra Stojanović.

Ako Tramp ne bude izabran, pak, nova administracija će “zateći” brojne ekonomske probleme i nesuglasice sa NATO saveznicima.

“Potencijalna Bajdenova administracija suočiće se sa brojnim ekonomskim problemima, pre svega sa visokom stopom nezaposlenosti i krizom poverenja u neoliberalni sistem. Verovatno će pokušati da reši nesuglasice sa saveznicima u NATO, a koje je Tramp ostavio u amanet. Neki od ljudi iz najbližeg Bajdenovog okruženja bili su u Klintonovoj i Obaminoj visoko pozicionirani i moglo bi se očekivati nastavljanje Obamine politike prema kriznim žarištima, posebno na Bliskom istoku gde bi SAD verovatno vratile vojne trupe. Bajden bi makar načelno više značaja dao multilateralizmu u međunarodnim odnosima, ali suštinski kurs spoljnepolitike ne bi bio značajno promenjen. Barem ne u prve dvije godine nove administracije”, zaključuje na kraju Stojanović.

Nezavisne novine