Iako posle bekstva iz pakla u Makedoniji u slobodu bivši čobani više od deset godina žive novi život u preuređenim prostorijama škole u rodnom selu i nisu zaboravljeni od ljudi dobre volje iz Australije i Evrope, još strahuju od nekažnjenih mučitelja.
Boje se da će neko od nehumanih gazda doći i odvesti ih u Makedoniju.
Čuvajući ovce od 1984. do 2004. godine za dva obroka dnevno, seoske gazde su braću držale u pomoćnim objektima bez grejanja, mučili ih, ponižavali, batinali, surovo kažnjavali.
Gazde su najviše šibale i prebijale čobanina Srboljuba, koji je čuvajući ovce teško oboleo od retkog hormonskog poremećaja i depresije. Stasom je nalik petnaestogodišnjem zakržljalom i neuhranjenom dečaku. Život nepismenog ovčara zaledio se i pretvorio u čemer i pakao kada je imao osam godina i kada je s bratom Novicom prepušten surovim vlasnicima stada u selima Oglavce i Rudince iznad Kratova.
Zla sudbina zadesila ih je posle smrti oca Krstana, koji je umro 1984. Da bi preživela, njihova majka Olga prešla je da živi u pogranično selo German kod Krive Palanke, na imanju izvesnog Milorada. Na njegovo insistiranje, Olga se saglasila da Srbu prodaju jednom trgovcu u makedonskom selu Bajlove. Kao sedmogodišnjak, čuvao je ovce, spavao u pomoćnoj prostoriji.
– Najgore mi je bilo kod Stojana Mlohara Kratovskog. Loš čovek. Kao zver. Gde me sreo, tu me tukao. Udarao je štapom kao krvnik. Jednom me je uhvatio, držao za noge, otvorio kapak na bunaru i počeo da me spušta unutra. Bunar dubok. Visim. Glava nadole. Gledam u kamen i vodu, sve mi se vrti. Vrisnem, a on me izvadi, pretuče i odgurne – seća se Srba.
Srboljub i Novica, robovi iz Kozjeg Dola koji su gladovali, smrzavali se i bili prebijani, nisu nadničili za pare, već za hranu, koju bi zaobilazili i psi. Spavali su u štalama, šupama, na zemlji.
O njihovom mučenju saznalo se tek kada su braća uspela da pobegnu u Kozji Dol. Vlasti u bivšoj Jugoslaviji nisu imale sluha za stradanje, višegodišnje ropstvo i njihove neviđene muke.
O Srboljubu i Novici, koji nadniči po šumama u dolini Pčinje, brine lokalna samouprava u Trgovištu, ali najviše predsednica vranjske humanitarne organizacije „Životna pomoć“ Ljubinka – Buba Milovanović, koja im obezbeđuje hranu, odeću, obuću i druge darove.
Žele da žive kao i drugi
S Novicom nismo razgovarali jer je još u cik zore bio u šumi, da zaradi crkavicu da bi braća preživela. Srba je trajni invalid i ne može da radi.
– Teško mi je. Ništa nisam zgrešio. Bog mi je svedok. Ama, život nas utepa. Želim da živimo kao i drugi ljudi. Da se radujemo. Da nas tuga ne utepa – nevoljno priča Srba.