Košarkaška reprezentacija Srbije biće najmotivisanija ekipa na Svetskom prvenstvu u Kini i to jer ima jedno oružje o kome drugi učesnici mogu samo da sanjaju.
Da se razumemo, najpre: nama u poslednje vreme “nisu cvetale ruže” u košarci. Ne mislimo tu samo na one tužne momente iz 2017, kada je čak 26 košarkaških nada Srbije odbilo poziv u našu univerzitetsku selekciju (selektor Aleksandar Đorđević je otkrio da su se neki pravdali rečima “već sam otišao na more“), ne, ima i ovih dana momenata koji nisu za radost. Od toga da su naše dve mlade selekcije izgubile na evropskim prvenstvima od Britanije, iako se do ovog leta smatralo nepristojnim uopšte staviti srpsku i britansku košarku u istu rečenicu u kojoj ima poređenja, preko toga da su naslednici prvog tima prvi put ispali u drugu evropsku ligu (stvarno), pa sve do povreda koje su uzdrmale “orlove”. Kapiten Miloš Teodosić, čije “lopte imaju oči” je doživeo peh na samom startu priprema, a onda su jezivo stradali i ligamentimožda i najvećeg borca u nacionalnoj selekciji, Dragana Milosavljevića, zbog čega je zaplakao i selektor Đorđević.
Dakle, uvod baš i nije savršen. Daleko od toga. Ali…
Ima tu, u ovdašnjoj košarci, jedna stvar o kojoj drugi mogu samo da maštaju. I, priča o njoj stara je, evo ovog leta, tačno sto godina.
U januaru 1919. godine je u onako izranjavanu, malaksalu, pobedničku ali potpuno razrušenu Srbiju stiglo jedno potpuno neverovatno pismo.
Sportsko.
Tu malu kraljevinu američki general Džon Džozef Peršing, glavnokomandujući vojskom SAD u Evropi, samo dva meseca od kraja Velikog rata, pozvao je na nesvakidašnji spektakl: Savezničke igre.
“Kakve igre sad?!”, mora da su se pitali u našem generalštabu, na čijem je čelu, kao načelnik Štaba vrhovne komande bio vojvoda Živojin Mišić.
Poziv je bio za nešto dotad neviđeno, a nikad kasnije ni ponovljeno – olimpijske igre za vojnike koji su na pobedničkoj strani učestvovali u svetskom ratu.
U njemu je pisalo da će od 22. juna do 6. jula te 1919, na novoizgrađenom “Peršing stadionu” u Parizu, kapaciteta 20.000 gledalaca, učestvovati 29 nacija, da će biti 26 sportova, sve onako, lepo, kao da su prave Olimpijske igre. Osim što su ove bile za saveznike. Tačnije, za vojnike i njihove oficire. Jedini uslov za učešće je bio da se na pitanje “Jesi li se borio u Velikom ratu?” odgovori potvrdno.
Samo… Tu je postojao jedan ogroman problem vezan za našu zemlju. Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919., izgubila u tom Velikom ratu 1.247.435 ljudi, odnosno 28% od celokupnog broja stanovnika. Ako vam je teško da zamislite koliko je to, zapravo, strašno, evo jedne pomoći: kada bismo održali minut tišine za svakog građanina naše zemlje poginulog/poginulu u Prvom svetskom ratu, ćutali bismo neprekidno 866 dana, odnosno dve godine i 136 dana.
I sad treba jedna takva, gotovo satrvena zemlja, da ide da na nekakve sportske Igre? Vojničke pritom, a nama desetine hiljada vojnika ranjeno, neki od njih nisu kuću videli maltene od 1912, neki od njih bez očiju, mnogi od njih bez ruke ili noge…
Verovatno bi svako drugi sem onog koji je tada bio načelnik generalštaba napisao odgovor “Hvala, neki drugi put ćemo, ne sada…”.
Samo, vojvoda Mišić nije razmišljao tako.
Odgovorio je pismom čuvenom kolegi Peršingu da će Srbija, ipak, imati svoje predstavnike na Savezničkim igrama u Parizu.
Ali, nije poslao tamo vojnike da se takmiče.
Poslao je 59 njih koji su, pre nego što je Veliki rat počeo, i pre nego što su u njemu i pored svih strahota pobedili i preživeli – pobeđivali najpre sami sebe.
Poslao je vojnike i oficire koji su se pre Prvog svetskog rata u sokolskim društvima, kroz gimnastičke vežbe, nadmetali sa sobom. Sa svojim slabostima.
I, zaista, iako svet baš nije bio siguran da će se to desiti zbog toga što je u pitanju zemlja koja je najveću cenu platila u najvećem ratu koji je dotad istorija poznavala – Srbi su učestvovali na Igrama.
Nisu baš mogli da računaju na najjači sastav. Jedan Vojin nije mogao da dođe, poginuo je na Kajmakčalanu, iako je bio vrsan “soko” pre rata, jedan od osnivača sokolskog pokreta u Kragujevcu, pobednik u skokovima u vodu u okviru sokolskog nadmetanja 1910. na Savskom mostu u Beogradu. Možda ga znate kao Vojvodu Vuka. Uz tog Vojina Popovića nije bilo na “Peršing stadionu” ni kapetana II klase Vaslija Vasiljevića, člana uprave niških sokola, pao je u borbama 1914. Nije mogao da ode ni major Dragutin Gavrilović, čuveni branilac Beograda 1915, i sam ponosni član sokolova, a star je za Igre bio i čuveni “soko” Vojislav Živanović, načelnik štaba 2. armije na Solunskom frontu. Neki nisu mogli da idu pošto su izgubili vid jer im je srce uvek videlo slobodu, drugi nisu mogli jer su ostali bez noge u nekom jurišu…
Ipak, Srbija je učestvovala. Ali, nije se takmičila, već je poslala ekipu koja je zajedno nastupila, pokazavši svetu ko smo, zapravo. Oni koji se ne takmiče protiv drugih, već drugima pokazuju šta znaju, a svojima – kolika ih je to snaga ljubavi do svih trijumfa nosila.
Na tim čudesnim Savezničkim igrama, na kojima je bilo desetine sportova (i jedan neobični, “precizno bacanje bombi”; šta ćete, rat samo što je bio gotov, a učesnici su stvarno bili vojnici i oficiri), tih 59 srpskih sokola je otišlo – rešeno da nastupi za sve one koji nisu s njima tu. I, svojim čudesnim nastupom zadivili su i sve ostale aktere Igara i sve gledaoce koji su se isprva pitali “Koji su sad pa ovi? I šta ovo rade?!”. Zadivili su ih sve – snagom duha i veštinom uvežbanih tela.
Pritom su sve radili kao jedan.
Sa mislima ka zemlji koju predstavljaju. Ka onima koji više nisu tu – a kao da su tu. Svako se borio sa onim što je njemu lično najteže. I, tu na najvećoj sceni – pobeđivanjem sebe samog, zajedno sa onim do sebe, pokazivao je i svetu i onim svojima koji su ih iz “one lože gore” gledali, da nisu zaboravili da samo ako su svi kao jedan – imaju neke šanse.
Tog dana, na “Peršing stadionu”, zajedno su vežbali i Arambašić i “precrtani” Popović, i Atanacković i odsutni Vasiljević, i Borota i čuveni Dragutinović, i Bradić i stari Živanović. Taj savez duša, onih nekadašnjih i onima na kojima je svet ostajao, bio je i ostao pečat koji se protegao do današnjih Mundobasket dana.
Jer, možda mi nećemo imati “lopte koje nemaju oči” u Kini. Ali, mi smo i bez očiju pobeđivali. Možda neće biti na parketu onih sa pokidanim ligamentima. Ali, mi smo se i bez nogu predstavljali svetu onim što imamo. Možda su nam klinci ispali u drugu ligu. Ali je već sledeća po starosti generacija pritrčala i rekla “Ej, dešava se. Bez panike, tu smo. Čuvamo nit”. I osvojili su evropsko zlato.
Tada, pre tačno sto godina, i sada, sto godina kasnije, pobeđivalo se – snagom duha.
Timskim duhom.
Zato, svete, kada krene “ono pravo” sad u Kini, neće oni momci u plavom da igraju samo za sebe. Neće ni protiv tebe. Tebi će samo da pokazuju šta znaju. Igraće se sa tobom – pred tvojim očima, ali i očima cele planete. I one nebeske lože u kojoj su profesor Nikolić, Ranko Žeravica, Radivoj Korać…
Igraće – za svoju dušu. I za sve nas koji nismo na parketu. I za roditelje koji su se odricali da bi se dečji talenat umnožio. I za drugare iz kraja, sa kojima je sve počinjalo. I za prve trenere, od kojih su se osnove učile. I za komšije. I za pretke, čijem talentu su se divili, pa pošli njihovim koracima, čuvajući tu nit, od prošlih do ovih vremena, da bi oni koji dolaze imali na koga sad da se ugledaju.
Nismo mi, svete, zaboravili ko smo, koliko god nas otpisivali. Ovde je nestvarna asistencija stvar kućnog vaspitanja. Ovde se čudesna odbranapodrazumeva kao “dobar dan”, jer se od malena uči da se brani ono što je važno. Ovde je šmek u igri odraz inteligencije, ali i taktike na tabli na kojoj godinama već piše “Srbi ludaci” jer je planeti nenormalno ono što se ovde podrazumeva.
I, to je nije sve. Tu je ona nestvarna nesebičnost, kada te otpišu jer su jači. Tu je borba, kada pomisle da treba da se predaš, jer to bi svako drugi uradio. Trud, jer se bez njega želja ni ne osmišlja. Mudrost, jer samo slušanjem onih koji su tim stazama već prošli, nema frke u glavi čak ni kad je stvarno frka.
E, onda kreće taj zajednički juriš. Od kog strepiš, jer ga nisi video odavno. A ova ekipa, iz zemlje u kojoj je patnji bilo previše i za filmske priče, u kojoj su stradavala i kolena zbog Srbije, i ostajalo se bez “lopti sa očima” zbog nje, ekipa iz baš te zemlje se – baš zbog tog zajedničkog juriša i okupila.
A opet, ovde ti je, svete, još uvek najveća snaga taj savez duša. Nas nekadašnjih i nas sadašnjih. Takvi stižemo, koliko god da smo izranjavani koječime ovih minulih godina. Ne da bi s tobom takmičili. Već da bi ti pokazali šta umemo. Baš kao što si na “Peršing stadionu” pre tačno stotinu leta ostao zatečen.
I, daj, sudija… baci tu loptu već jednom.
Blic