U dva dana nasilja, sa teritorije KiM je proterano 4.012 Srba.
Tokom 17. i 18. marta stradalo je 19 osoba, osmoro Srba i 11 Albanaca. Povređeno je 954 osoba.
Zapaljeno je više od 900 srpskih, romskih i aškalijskih domova. Proterano je više od 4.000 ljudi. Srušeno je i oskrnavljeno 35 srpskih crkva i manastira.
Za organizovanje najvećeg nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji od dolaska međunarodnih snaga još niko nije odgovarao. Za učešće u martovskom pogromu na novčane i manje zatvorske kazne osuđen je manji broj od 51.000 Albanaca koliko se procenjuje da je učestvovalo u nasilju.
Za dva dana etnički je očišćeno šest gradova i deset sela.
Ni 11 godina posle proterivanja, većina žrtava martovskog pogroma nad Srbima nije se vratila u svoje domove.
Povod ili izgovor
Nasilju koje je počelo 17. marta prethodila je nesreća u kojoj su stradala tri albanska dečaka.
Albanski mediji su optužili lokalne Srbe da su psima naterali preko reke Ibar šest albanskih dečaka iz sela Čabar kod Zubinog Potoka i tako trojicu oterali u smrt.
Albanski ekstremisti su najpre započeli proteste u južnom delu Kosovske Mitrovice, a u sumrak su krenuli u oružani napad na Srbe u severnom delu grada – gde su intervenisali pripadnici Kfora.
Predstavnici međunarodne zajednice ocenili su tada da je „etnički motivisano nasilje“ nad Srbima na KiM „planirano i dobro orkestrirano“, ali se ispostavilo da više od 20.000 pripadnika međunarodnih snaga isprva nisu adekvatno reagovali da bi ga sprečili.
U velikim sukobima u Mitrovici ubijena je Jana Tučev, a na terasi svog stana od snajperskog hica poginuo je Borivoje Spasojević. U zapaljenojprizrenskoj Bogosloviji stradao je Dragan Nedeljković.
U selu Drajkovce, ubijeni su Dobrivoje Stolić i njegov sin Borko. U Gnjilanu su popaljene sve srpske kuće, ubijen je Boban Perić dok je Slavoljub Dabić pretučen do smrti. U Kosovskoj Kamenici iz automobila sa srpskim registarskim tablicama izvučen je teško pretučen Jugoslav Savić, koji je nekoliko dana kasnije, od posledica prebijanja, preminuo u vranjskoj bolnici
Nasilje i napadi preneli su se južnije, u selo Čaglavicu i druga naselja na području Prištine, a na meti su se našla srpska sela i gradovi širom pokrajine – Lipljan, Gnjilane, Uroševac, Đakovica i Prizren.
Manje grupe Srba spas su potražile u bazama Kfora, a ostali u bezbednijim srpskim enklavama.
Većina je i danas u kolektivnim centrima, kontejnerskim naseljima blizu Gračanice, ili u tuđim domovima, a malo ko se odlučio na povratak. Oko 250 Srba izbeglo je u unutrašnost Srbije.
U pogromu je uništeno ili do temelja spaljeno 35 hramova SPC, među kojima 18 spomenika kulture, poput hrama Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.
U Prizrenu, nije ostalo nijedno srpsko obeležje koje nije rušeno, paljeno i skrnavljeno. Sistematično uništavanje Bogorodice Ljeviške trajalo je satima, a palitelji, u ovo kulturno dobro sa Uneskove liste, donose stare automobilske gume, kako bi vatra brže progutala neka od najlepših slikarskih dela prve polovine 14. veka.
Prema podacima Eparhije raško-prizrenske SPC, iz aprila 2004, ukupan broj uništenih crkvenih zgrada je bio blizu 100. Spisak porušenih manastira, objavljen tada na našem sajtu, možete pogledati ovde.
Planirano etničko čišćenje
Tadašnji Komandant južnog krila NATO-a, admiral Gregori Džonson, ocenio je da je masovno nasilje na Kosovu – etničko čišćenje.
„Govoriti o međuetničkom konfliktu na Kosovu je velika licemerna laž. Ono što se dešava na Kosovu je pogrom protiv jednog naroda i njegove istorije“, rekao je tada Džonson.
I tadašnji komandant Sfora u BiH general Virdžil Peket ocenio je da je su neredi na Kosovu vrlo dobro organizovani, dok je italijanski general Alberto Primiseri, tada komandant multinacionalne brigade Jugozapad, izjavio je da su Albanci imali spremljen plan da opustoše Kosovo od Srba.
Teror albanskih ekstremista osudili su potom Savet bezbednosti UN, kao i EU, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope je 29. aprila 2004. donela rezoluciju.
Zločin bez prave kazne
Posle najvećeg etnički motivisanog nasilja na Kosovu od dolaska međunarodnih snaga, uhapšeno je 270 Albanaca.
Osuđene su 143 osobe, većina na novčane kazne.
Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 meseca do 16 godina.
Euleks je pre dve godine saopštio da je za učešće u nasilju koje je 17. marta 2004. zahvatilo Kosovo, najviša kazna, 30 godina zatvora, izrečena je za ubistvo dvojice policajaca i ranjavanje dvojice njihovih kolega.
„Škumbin Mehmeti osuđen je na 30 godina zatvora zbog napada iz automatskog oružja na vozilo Unmika, u kome su poginula dva policajca, jedan strani i jedan kosovski, a dvojica su ranjena“, rekla je tada portparolka Euleks Irene Gudeljeva.
Prema rečima portparolke misije, Euleks je za martovsko nasilje proglasio 14 osoba krivim, a jednu je oslobodio, u okviru devet predmeta na kojima su sudije te misije radile.
Optužbi je zbog nedostatka dokaza oslobođen Gzim Ferati, koji je u opštini Štrpce, zajedno sa još najmanje pet osoba, pucao na dvojicu Srba, od kojih je jedan poginuo na mestu pucnjave, a drugi u bolnici. Grupa je potom pucala i na četri srpska policajca na dužnosti.
„Vesti“ pišu dana im je u Euleksu, koji je nasledilo Unmikovo pravosuđe, rečeno da se Specijalno tužilaštvo Kosova nije bavilo slučajem vezanim za događaje 17. marta 2004, već da su od Unmika dobili 11 slučajeva od kojih je šest slučajeva odbačeno usled nedostatka dokaza.
„Od toga je tri slučaja Euleks prebacio lokalnim tužilaštvima, od kojih se dva nalaze u Prizrenu. Jedan je 3. jula 2014. godine predat lokalnom tužilaštvu u Prištini i on čeka suđenje, dok im status slučajeva koji su počeli februara 2010. godine i septembra 2014 u Prištini nije poznat“, piše ovaj list.
(B92)