Da li je ovo prva domaća serija o dinastiji Nemanjića?
Priču ste započeli pre dve decenije. Zbog čega ste tako dugo čekali?
– Pre mnogo godina napisao sam scenario za film “Rađanje” koji je trebalo i da režiram. Nažalost, tada za tu temu nije bilo interesovanja, a meni je ta priča ostala neostvarena želja sve dok nisam saznao da je Radio-televizija Srbije raspisala konkurs za seriju. Pretpostavljao sam da će se na konkurs javiti mnogo autora, da konkurencija neće biti nimalo laka, ali odlučio sam se da pokušam. Rad je trajao pola godine. Trebalo je napisati 450 strana. Bio je to ogroman rizik s obzirom na veliki napor i trud koji je mogao i da propadne. Trebalo je napisati 12 epizoda, a ja sam od one stare priče imao materijal tek za jednu epizodu. Ali na kraju krajeva sve se dobro završilo.
Vaš scenario pod šifrom “Snovi”, izabran je na anonimnom konkursu RTS-a. Jedan od kandidata, čiji scenario nije prošao, je RTS-u zapretio tužbom. Da li znate nešto o tome?
– Nisam čuo za taj podatak. Konkurs je bio anoniman i ne znam na čemu je mogla da se zasnuje tužba!
Čini mi se da se niko od naših dramskih pisaca ne bavi istorijom na pravi način…
– Nekada su se istorijom na veličanstven način bavili Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Dobrica Ćosić, Borislav Pekić. U odgovoru na jedno od prethodnih pitanja sam vam rekao da je sreća što se sada ponovo javljaju isti koji se sada duboko i strasno bave istorijskim zbivanjima.
Televizijska saga “Ognjište”, koju ste pisali pet godina, nije snimljena. Zbog čega?
– Uložio sam u tu seriju pet godina. Da, to je saga o našem XIX veku, o ponovnom stvaranju srpske države posle turske okupacije. Priča je ispričana kroz sudbinu jedne građanske porodice, odnosno njenog gradonačelnika Aksentija Višnjića isprepletana sudbinom naših i evropskih vladara, državnika, vojskovođa, ali i običnih ljudi, seljaka, vojnika, đaka, studenata upletena u burna istorijska zbivanja, uzlete i padove nove srpske države, ratna pustošenja, stradanja, ljubavne priče, susrete sa značajnim umetnicima, putovanja po Srbiji i Evropi. Serija još uvek čeka realizaciju, odnosno vreme kada će RTS biti u stanju da realizuje. Ona ima 80 epizoda, a generalni direktor Dragan Bujošević je rekao da nipošto nisu odustali od “Ognjišta” i to je zasad to.
Šta se dešava sa projektima “Na Drini ćuprija” i “Pančo Vilja” koje ste trebali da radite sa Kusturicom?
– “Pančo Vilja” je rađen za najmoćnijeg francuskog filmskog producenta, ali budžet je bio previsok a evropska kriza neumoljiva, pa se ponovila priča sa “Ognjištem”. Dakle ostalo je čekanje. A “Na Drini ćuprija” je Kusturičin lični projekat i samo on zna da li će i kada će nešto od svega toga biti.
I dalje scenarija pišete rukom?
– Pišem rukom zato što mi je to navika koja je ostala još od prvih dana kada sam počeo da se bavim pisanjem. Ja znam šta je kompjuter, koliko je to koristan pronalazak i koliko vredi mnogim piscima i ne samo njima nego uopšte. Jednostavno ja sam čovek koji ne može da se uključi u pisanje na takav način. Na svu sreću, postoji osoba koji ume da čita moj zaista strašan rukopis, gospođa Olivera Dunjić, i kojoj sve rukopise nosim i koja sve to prekucava.
Dosta toga ste napisali, a svi projekti se i dalje rado gledaju. Koje ostvarenje vam je najdraže?
– Ne mogu vam reći zaista koje ostvarenje mi je danas najdraže i zbog čega. Napisao sam 50 igranih filmova, 18 televizijskih serija i svaku od njih volim na svoj način i vezan sam za nju.
Priznajem da vaša drama “Dnevnik uvreda” uvek kod mene izazove plač…
– Drago mi je što volite “Dnevnik uvreda” i ako smem da kažem niste jedini koji ga još uvek spominju kao i seriju “Gore dole”, “Srećnu porodicu”, “Varljivo leto 68”.
O Ivani kao piscu: Cenim što je svoja
Kako ocenjujete književni rad ćerke Ivane?
– Izuzetno sam srećan što je našla lep uspeh sa svojim romanima. Tako smo je vaspitali Vera i ja da je ona izuzetno samostalna u svemu, pa i u pisanju. Cenim kod nje što je apsolutno svoja kao pisac i što mnogo radi na tome da sve ono što zamisli radi na najbolji mogući način.
( Blic.rs )