Venera je čudna planeta. Na njoj vladaju paklene temperature od 462 stepena Celzijusa, padaju sumporne kiše, a pritisak na površini je poput onog u najdubljim delovima okeana na Zemlji. Ona je takođe jedinstvena i po tome što je jedan dan na njoj duži od godine, jer oko Sunca obiđe za oko 225 dana, a oko svoje ose za 243.
Zemljina sestra takođe rotirau suprotnom smeru od svih ostalih planeta u Sunčevom sistemu. Zbog toga dobija ogromne količine svetlosti i toplote od Sunca, pre nego što mu okrene “drugi obraz”.
Sada je tim međunarodni stručnjaka na osnovu podataka koje je prikupila Venus Express letelica Evropske svemirske agencije, otkrio da postoje velike razlike između dnevne i noćne strane Venere. Noćna strana sada je po prvi put detaljno mapirana, a uočeni su novi uzburkani oblaci u tami, kakvi ranije nisu primećeni.
“Dok je atmosferska cirkulacija na dnevnoj strani planete detaljno istražena, o noćnoj još mnogo toga treba da saznamo”, kaže Havijer Peralta iz Japanske agencije za aerosvemirska istraživanja (JAXA) i vođa studije koja je nedavno objavljena u časopisu “Nature Astronomy”.
“Otkrili smo da su šeme oblaka drugačije na noćnoj strani i da na njih utiče topografija Venere”.
Iako je rotacija planete vrlo spora, njena atmosfera kruži i do 60 odsto brže, a zbog toga oblaci mogu da dostignu visinu i do 72 kilometra.
Noćnu stranu Venere je teško ispitati.
“Može da se vidi gornji sloj oblaka na noćnoj strani, ali je kontrast na našim infracrvenm kamerama suviše slab, da bi se posmatrali detaljno”, kaže Peralta.
Sada je Venus Express napravio na stotine infracrvenih slika u različitim talasnim dužinama, što će naučnicima omogućiti da prvi put ispitaju oblake na mračnoj strani.
Otkriveno je da mračna strana ima drugačije formacije i morfologiju oblaka u odnosu na osvetljenu, a primećeni su i takozvani stacionarni talasi.
“Stacionarni talasi su talasi koji nastaju u donjim slojevima atmosfere i ne prate rotaciju planete”, kaže koautor studije Agustin Sančez Lavega sa Univerziteta Pais Vasko u Bilbau.
“Ovi talasi su koncentrisani u strmim, planinskim delovima planete, što sugeriše da topografija utiče na to šta se dešava u gornjim slojevima atmosfere”.
Smatralo se da su stacionarni talasi nastali tako što su vetrovi prelazili preko planina, kao što je to slučaj na dnevnoj strani, ali su merenja pokazala da vetrovi nisu duvali dovoljno jako, da bi im se pripisao ovakav efekat. Štaviše, južna hemisfera planete nema značajnija uzvišenja na površini. Misteriju produbljuje činjenica da stacionarnih talasa nema u srednjem i nižem sloju oblaka i da se javljaju tek na 50. kilometru atmosfere.
Odakle potiču, još niko ne zna.
To istovremeno znači da stari modeli Venere više ne važe.
“Propustili smo neki delić slagalice”, kaže Peralta.
(B92)