Bogat program 58. po redu dragačevskog Sabora trubača, koji traje od 9. do 12. avgusta. Organizator očekuje rekordnu posetu, a u programskim sadržajima učestvovaće više od hiljadu ljudi
U VREME ovogodišnjeg Sabora trubača, u Guči se može čuti samo truba – čvrsta je odluka organizacionog odbora najveće manifestacije u svetu kad je truba u pitanju. Sabor će biti otvoren u četvrtak 9. avgusta (po tradiciji u 11 časova), kod Spomenika trubaču u centru Guče, uz intoniranje himne “Sa Ovčara i Kablara” i podizanje saborske zastave. Sabor će otvoriti domaćin – ministar Nenad Popović, a saborsku zastavu će podići ambasador Ruske Federacije Aleksandar Čepurin.
Saborski odbor doneo je odluku da svi programski sadržaji budu besplatni. Neće se naplaćivati ni parking na javnim površinama tokom trajanja Sabora, a vlasnicima privatnih parcela ostavljena je mogućnost da, uz poštovanje zakonskih propisa, mogu organizovati parking uz naplatu karte u iznosu od 200 dinara po danu.
Prvog dana Sabora planirano je otvaranje izložbi, saborskog sajma turizma, knjiga i publikacija, kao i privredne izložbe. U večernjim satima na pozornici ispred Kulturnog centra biće priređen kulturno-umetnički program, održano takmičenje mladih orkestara i koncert pobednika 57. Sabora.
Na glavnoj pozornici na stadionu program će trajati tri dana. Prvog dana, u petak 10. avgusta, planirani su koncerti pobednika prošlogodišnjeg Sabora (Dejan Petrović i Big bend), kao i tradicionalni ponoćni koncert finalista ovogodišnjeg Sabora. Finalno takmičenje najboljeplasiranih iz predtakmičarskih centara biće održano u subotu 11. avgusta sa početkom u 20 sati, kada će biti poznato i ko će osvojiti “Zlatnu trubu”, dar koji 55. put dodeljuju “Večernje novosti”.
U nedelju, 12. avgusta, planirani su koncerti pobednika 58. Sabora, Saše Krstića, Ekrema Mamutovića i Dejana Lazarevića.
Organizator očekuje rekordnu posetu, a u programskim sadržajima učestvovaće više od hiljadu ljudi.
Posetu ovogodišnjem Saboru najavili su mnogi tradicionalni gosti iz zemlje i inostranstva, kao i veći broj javnih ličnosti iz sveta politike, kulture, ekstrade, sporta i zvaničnici iz naše i susednih zemalja.
TROSTRUKI DOBITNIK NAGRADE “NOVOSTI”
DEJAN JEVĐIĆ: “ZLATNA” ME VINULA U NEBO
RASTAO sam uz trubu. U ranom detinjstvu sam bio očaran i zadivljen njenim zvukom. I posle trideset godina isti je osećaj. Moć trube je da dotakne najdublje skrivenu emociju, da natera suze na oči i da svirkom odvede u neki drugi svet. Trubu sam zavoleo zahvaljujući dedi i ocu, koji su tu ljubav preneli na mene i braću. Od dede Ljube sam naučio i prve pesme: “Nizamski rastanak”, “Moj behare, ko li mi te bere”, “Moj Milane”, užičko kolo i moravac. Kasnije sam savladao i širi repertoar narodnih izvornih pesama, koje su identitet narodnog stvaralaštva u Srbiji. Sanjao sam i maštao tada o tome da ću jednog dana kada odrastem i ja postati poznati trubač, da ću imati svoj orkestar i da ću osvojiti “Zlatnu trubu” u Guči. Orkestar sam formirao 2000. godine. Put do uspeha je težak, stalni usponi i padovi…
Kasnije sam shvatio da je sve to život i da je to ispravan put ako želiš da ostaviš neki trag u karijeri. Ukoliko postoje cilj i vizija u životu, sve je ostvarivo. Moja prva nagrada u Guči bila je “Zlatna truba” 2011. godine. I to iz devetog pokušaja. Desilo se da na predtakmičenju trubača na Zlatiboru pet godina ne prođemo u finale u Guči. “Zlatna truba” je došla tek posle 11 godina postojanja orkestra. Trebalo bi mi mnogo vremena da ispričam koliko je sve to bilo teško, šta znači orkestar kao celina, koliko je potrebno obezbediti posla da bi ljudi mogli da žive od svog rada i da bi ekipa mogla da postoji. Ljubav prema trubi je pobedila i poštovanje prema ocu, dedi i pradedi. Neopisiv osećaj za mene je bio kada su na bini voditelji pročitali moje ime i rekli da sam dobitnik “Zlatne trube”. Sećam se, pun stadion ljudi…
Imali smo najduži aplauz. Taj momenat, koji sam sanjao celog života, ostvario se. Osećao sam se ponosnim, bitnim. Da mi je tada neko ponudio da biram – milion evra ili ta truba, bez dvoumljenja bi to bila truba. Imali smo nezaboravne avgustovske večeri u Guči i puno naših navijača sa zastavama i transparentima koji su nas bodrili i, posle osvojene nagrade, za nama prošli kroz celu Guču. Neopisiv je taj događaj… Novinari, TV ekipe, intervjui. Sećam se, iste noći počeli su pozivi za gostovanja. Cele noći smo posle takmičenja proslavljavali nagradu sa prijateljima u kafani. Sve ono što sam nekada sanjao kao dečak, ostvarilo se. Imao sam takvu sreću da sam se i sledeće dve godine sa orkestrom izborio za nagradu “Zlatna truba”.
O SABORU SU POSLEDNjIH 10 GODINA IZVEŠTAVALI I SVETSKI MEDIJI
EGZOTIČNI PROVOD BEZ FAJRONTA POČINjE
POSLEDNjIH desetak godina, pored mnogobrojnih predstavnika domaćih elektronskih i štampanih medija, Sabor trubača u Guči posećuje i na desetine inostranih novinara najvećih medijskih kuća iz celog sveta. Dolaze novinari iz Nemačke, Italije, Engleske, Amerike, Japana, pa čak i iz Australije – da prenesu svoje utiske s “najluđeg i najvećeg letnjeg festivala u Evropi”, kako je nedavno o Guči pisao londonski “Gardijan”.
– Guča je žila kucavica ovog sirovog, neobuzdanog zvuka. To je festival koji nema vreme fajronta niti mnogo pravila, ali postoji prava atmosfera bahanalija dok “gruva” ovaj egzotični istočnjački fank, a ljudi igraju dok ne popadaju – izveštavali su novinari “Gardijana” iz dragačevske prestonice.
Prema podacima Centra za kulturu, sport i turizam, na jednom od ranijih Sabora bilo je akreditovano čak 50 stranih novinara. Najviše ih je iz Zapadne Evrope, a prednjače Nemci. “Buka od koje postajete zavisni”, “Rokenrol na srpskom”, “Ludnica u levku”, samo su neki od naslova reportaža objavljenih čak i na naslovnim stranama najčitanijih listova u Nemačkoj.
– Zvukovima od kojih postajete zavisni katkod provejava melanholija, koja kao da podseća na tragično pomirenje s teškim životom ovog naroda – piše nemački “Di cajt”. – Buku Guče primate na uho, i ona odlazi do vrhova vaših nožnih prstiju, koji odmah hvataju ritam. Tako je celog dana, do zore. Samo dva-tri sata pre jutra je mirno. A onda, u sedam sati budilnik, i opet kreće… Pod šatrama je najbolji osećaj. Tu u isto vreme svira sedam orkestara, i to svako svoju melodiju. Iako ovde ljudi nemaju novca, trubačima ipak “lepe” novčanice na znojava čela…
Svi svetski novinari odreda pišu da su Guču zapravo proslavili filmovi reditelja Emira Kusturice, zatim muzika Gorana Bregovića i orkestar Bobana Markovića, za čiju muziku su rekli da ima mlazni pogon. Izveštavaju da nikada nisu videli da narod toliko pije, da se svi vesele, a da retko kad izbije incident.
– Za četiri dana saborovanja saboraši popiju veliku količinu alkohola, jedu pečenu jagnjetinu i svinjetinu, igraju na stolovima, a 40 duvačkih orkestara pravi haos do ranih jutarnjih sati – čitalo se u “Njujork tajmsu”. – “Ječi” svake noći i pesma u klubovima, gde se okupljaju grupe prijatelja koji mnogo vole da piju. Uzvikuju na ulici, razbijaju flaše, kao da sunce nikada više neće izaći…
Primetili su strani izveštači i večito rivalstvo između trubačkih orkestara sa juga i iz zapadne Srbije. Ocenjivali su njihova izvođenja, muziciranje, pisali o kolu i čočeku.
– Romski orkestri su usvojili tradiciju, ali su u nju protkali komplikovanije ritmove i i melodije, dok su orkestri sa zapada suptilniji, ali je njihovo muziciranjee takođe besprekorno – pisali su strani izveštači.
S druge strane, pojedinim novinarima je smetalo to što se na svakom koraku veličaju lik i delo Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Pominjali su u svojim tekstovima mnogobrojne tezge u Guči gde su se prodavale majice sa likom dvojice haških optuženika.
Izvor: Novosti