Selektor košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević, istakao je da je spreman za početak priprema za Evropsko prvenstvo, ali je govorio i o problemima u redefinisanju srpske škole košarke, poziciji koja treba da pripadne treneru, odlasku Dejana Bodiroge sa mesta potpredsednika KSS…
Nenadano ste ostali bez prvog saradnika, Dejana Bodiroge koji vas je i doveo za selektora. Kako će to uticati na sprovođenje zajedničke ideje o velikom povratsku srpske košarke?
“Nije mi pravo jer smo imali izvanrednu saradnju. Bili smo dobar tandem, otvoreni, direktni i konstruktivni. Gledali smo mnogo godina unapred i jako mi je žao što je doneo odluku da se povuče. On zna razloge i ja to poštujem. Do poslednjeg dana sam se borio da ostane jer znam koliko je uradio, kao i Dragan Tarlać sa mlađim kategorijama, ali nemam nameru ni pravo da menjam kurs. Znam samo da onima koji su došli posle njih neće biti lako i da moraju ozbiljno da shvate poziciju na kojoj se nalaze.”
Stručnu piramidu želite da postavili na mesto na kom je nekad bila. Zavrnuli ste rukave i sa saradnicima se spustili u okno. Šta ste tamo zatekli?
“Nekad je postojala srpska škola košarke, pa se izgubila i sada je nedefinisana. Naš zadatak je da je ponovo napravimo prepoznatljivom. Sigurno da u tome mogu da pomognu rezultati „A” selekcije, ali cilj je kontinuitet koji daje kredibilitet da bi tako nešto mogli da sprovedemo. Odgovornost struke je da tu ideju spustimo u bazu i istrajemo da se postulati igre koje zastupamo „prime“ u mlađim kategorijama. Bez toga, nema nam dalje”.
Kakvom zamišljate tu košarku, gde smo „tanki“?
“Nedostaju nam brzina, agresivnost, atleticizam, vertikalnost i konkretnost u treniranju. Obavezan je i rad na tehnici i detaljima koji su maksimalno adaptirani na savremene zahteve košarke koja je postala i brzomisleća. To je sve posledica „umiranja“ u teoriji i objašnjavanja šema, a igračima su potrebni jednostavni saveti na treninzima.”
Ovim, zapravo, direktno „gađate“ struku, vaše kolege. Da li je odgovornost trenera najveća?
“U poslednje vreme smo imali obrnutu košarkašku proporciju, veću važnost trenera, pa čak i funkcionera u klubovima u odnosu na igrače. To nigde u svetu ne postoji, a nama nije donelo dobrog. Pođimo od NBA gde se igra najbolja košarka i „stars sistema“ koji je uspostavio legendarni komesar lige Dejvid Štern. Pogledajmo Evroligu, koliko su važne zvezde poput Teodosića ili Spanulisa za sve nas koji se bavimo košarkom. Neophodno je da se malo okupamo skromnošću svi mi koji smo pomoćno osoblje u sprovođenju ideja glavnim akterima, a to su igrači i uvek će biti igrači. S druge strane, oni moraju mnogo više da cene sebe, da imaju stav i brane se pred napadima i istupima svih spojlera sa strane, pokažu da su ličnosti. Naša dužnost je da ih napravimo igračima, podignemo na ramena kako bi dotakli zvezde. Ne smemo mi treneri tomee težiti.”
Imajući u vidu srpski košarkaški milje, ovakva izjava bi mogla da se protumači kao jeretička?
“Ne želim da ulazim u polemike sa kolegama koje poštujem, ali imam svoje mišljenje i poruke kao selektor „A” selekcije i čovek određenog iskustva. Imao sam stav i kao igrač sa 16 godina, a učio sam od stručnjaka gospode, ne čuvši u celoj karijeri ni pet puta psovku. Pripadam glorifikovanom i elitnom sportu u Srbiji, po medaljama, vrhunskim igračima, trenerima i ljudima. Napravljen je jedan fenomenalan zaštitni znak koji je negde nestao, izgubio se i zadatak svih je da ga vratimo i podignemo kvalitet. Ja sam prvi košarku krstio kao „elitni sport – elitni ljudi“ i imam obavezu da pošaljem jasnu poruku svima koji nas prate, ali i onima koji upravljaju evropskom i svetskom košarkom. Košarka u Srbiji, građena decenijama, apsolutni je fenomeni neprocenljiva vrednost.”
Stiče se utisak da ste na leđa stavili mnogo veći teret nego što sledi jednom selektoru?
“Moja leđa su moje ime i prezime. Kada sam izabran za selektora rekao sam, a i sada podvlačim – za sve loše stvari biću odgovoran, a za dobre ću u prvi plan staviti ljude sa kojima sarađujem, pre svih igrače. Zato najviše pažnje pridajem ponašanju i fer – pleju, izgradnji zdravih i familijarnih odnosa. Mnogo dugo smo bili u nekim košarkaškim ratovima i klinčevima, čitali loše vesti. Posle uspeha rezprezentacije na Svetskom kupu mnogi drukčije razmišljaju, ružičastije gledaju u budućnost. Dužnost mog tima nije samo da pravi rezultate već i da osnažimo pozitivu, sručimo je ljudima u oči, srušimo barijere i lične podele, a zatim je predstavimo i Evropi i svetu. Takav ambijent je možda i najjače oružje da se na parketu dođe do rezultata. Zato sam svesno uložio najviše u međuljudske odnose, da se lični ciljevi podrede uspehu grupe. Moj zadatak je da srpska košarka dobije jednaku šansu da se bori za medalju, a to može da ostvari samo ako ima bazu zajedništva. Mislim da smo granicu pomerili do nivoa na kom su bili moji prethodnici, koji su me učili kako se to radi. U tom segmentu smo mnogo jaki i bočni vetrovi nas ne drmaju. Iza stoji rad i ljudi koji su bili tu pre mene, pre svih Dejana Bodiroge, Dragana Đilasa i njihovog tima. Osnovi princip, pa i prilikom sastavljanja tima, je da ne moraš da budeš perfektan, najbolji u svemu, ali u nečemu možeš.”
Javnost najviše interesuje kako će izgledati srpska reprezentacija za Evropsko prvenstvo i kada ćete objaviti spisak?
“Posle „fajnal fora“ Evrolige u Madridu otvoriću karte. Sve je poznato, na širem spisku naći će se 24 igrača, a ideja je da 18 otpočnu pripreme. Sa pojedincima moram da razgovaram i predočim ulogu koja im je namenjena. Osnova je tim sa Svetskog kupa, ali biće izmena i dopuna. Nosioci igre su se iskristalisali, a oko njih se stvaraju drugi. Lidera imamo u liku i delu Miloša Teodosića, Nemanju Bjelicu i Bogdana Bogdanovića. Ima igrača koji u kontinuitetu igraju dobro, koji su bili u reprezentaciji, neki su se nametnuli, a biće i novih imena. Imam slatke muke, ali u suštini svi znaju moju poruku. Celog života moja ambicija je bila da igram finale jer tad može nešto da se osvoji. Ne bežim ni sada od toga, iako je pred nama imperativ direktnog odlaska na Igre, gde nas nije bilo ni u Pekingu ni u Londonu. Biće izuzetno teško jer do polufinala moramo da se sastanemo sa Francuzima kojima snagu daju NBA igrači i domaća publika. Kako mi je prošle godine bila opsesija Španija, sada je to Francuska.”
Da li imate koncepcijsku dilemu, po pitanju broja spoljnih i visokih igrača?
“Na svim pozicijama imamo igrače za dve opcije, što je izuzetna vrednost. Posebno u defanzivi, gde pojedinci mogu da brane i tri pozicije. Najvažnije je da odbrambeno možemo da odgovorimo zadacima, a napadački će sve da legne na svoje mesto.”
Kurir sport / Politika